Битка за хашка документа

Архива Тужилаштва хашког трибунала крије праву ризницудокумената који нису коришћени на суђењима као докази у судским поступцима, нити у новим истрагама због ограниченог мандата овог суда. Државе бивше Југославије траже од трибунала да им врати документацију која је у Хаг послата на захтев тужилаштва.

За сада не постоји правило о томе шта учинити са неискоришћеним документима из хашких досијеа, односно тужилачком архивом. Када 2014. године буде затворен Хашки трибунал и када заоставштина тог суда буде остављена у аманет такозваном Резидуалном механизму, остаје непознаница шта ће се догодити са архивом која можда крије одговоре на нека још неразјашњена питања у вези са ратним злочинима на простору бивше СФРЈ.

„Резолуцијом Савета безбедности УН 1966 из децембра 2010. године установљен је Резидуални механизам, као тело мањег обима чији је задатак да након престанка рада трибунала за бившу Југославију и Руанду настави да обавља одређене функције. Наведеном резолуцијом Савета безбедности предвиђено је да архиве оба трибунала буду власништво Уједињених нација и да ће се налазити у седиштима одељења Резидуалног механизма. Мислим да, после одлуке о оснивању овог тела и све док тај механизам буде функционисао, не постоји могућност да се архива трибунала измести из Хага”, каже за „Политику” Душан Игњатовић, шеф Канцеларије за сарадњу са Хашким трибуналом.

Наша земља веома је заинтересована за враћање архиве из Хага јер је доставила велики број докумената и тужилаштву и одбранама окривљених за потребе поступака у Хагу.

„Једно од главних питања које се мора решити јесте то шта ће све ући у ту архиву. Јасно је да ће документи који су коришћени у трибуналу на суђењима бити део архиве, али сматрамо да нема разлога да они који нису коришћени у поступцима постану део архиве и да би требало да буду враћени државама које су их доставиле трибуналу”, наводи Душан Игњатовић.

За чување архиве заинтересовано је Сарајево, а постоји и иницијатива градоначелника Хага да остане у том граду, али и идеја да документација буде смештена у Њујорк, јер је тамо седиште УН.

Питање локације архиве је неспорно важно, али је свакако мање важно од питања приступа архиви трибунала. У савременој електронској ери свако ко има приступ Интернету имаће и приступ архиви, што питање локације архиве ставља у други план. Важно је, истиче Игњатовић, да се омогући што бољи приступ документацији правосуђима држава које ће се у рашчишћавању тешког наслеђа деведесетих и даље бавити процесуирањем ратних злочина. Са друге стране, додаје наш саговорник, веома је важно да неки документи или њихови делови остану бар за неко време заштићени и недоступни и то из разлога националне безбедности држава, али и потреба да се заштите поједине жртве, заштићени сведоци и чланови њихових породица.

Тужилачка архива може да садржи веома важне податке које непрофесионалне службе могу да злоупотребе, оцењује Наташа Кандић, директорка Фонда за хуманитарно право.

„Сматрам да државе у региону немају право да траже документацију чија доказна вредност још није утврђена, јер би то било опасно за систем међународне правде” каже Наташа Кандић.

Наша саговорница додаје да хашко тужилаштво поседује документе о људима који су били на високим позицијама и који сада имају економску, а тиме и политички моћ. У случају неконтролисаног враћања ове архиве, могло би да дође до заташкавања одговорности тих људи, тако што их регионална тужилаштва неће користити, већ ће спровести поступке против починилаца других националности. Наташа Кандић оцењује да би Савет безбедности Уједињених нација требало да донесе одлуку о томе на који начин ће бити коришћена ова архива. Могуће је, према њеним речима, да та документација одређени број година остане запечаћена.

------------------------------------------------------------------------

Сарадња се наставља и са Резидуалним механизмом

Да ли је после хапшења Ратка Младића и Горана Хаџића Србија испунила све своје обавезе према трибуналу и како ће у будућности изгледати наша сарадња са тим судом?

„Србија је хапшењем Младића и Хаџића окончала један аспект сарадње, а то је потрага за оптуженицима и њихова предаја трибуналу. Сарадња у техничким аспектима ће се наставити док постоји трибунал, односно Резидуални механизам. У технички део сарадње спада достављање документације, приступ архивама наших органа и приступ сведоцима, и то како тужилаштву, тако и одбранама окривљених пред трибуналом”, наводи Игњатовић.

Србија данас, поред правне и моралне обавезе, има и веома прагматичне интересе да сарађује са трибуналом и његовим наследником, Резидуалним механизмом, а то су интереси да се питање архиве трибунала реши на најбољи начин, да се обезбеди заштита жртвама и сведоцима и члановима њихових породица докле год то буде требало. Такође, велики број осуђених пред трибуналом су држављани Србије који издржавају казне у затворима европских држава. У том смислу добро је да постоји Резидуални механизам или друго тело УН које ће надгледати извршење ових казни. Србија је покренула иницијативу да се омогући да наши држављани издржавају своје казне у Србији и наставиће да на томе инсистира.