Псовке још нису потрошене

Псовке у књигама, на филмовима и ТВ су као кријумчарење забрањене робе преко границе, тврдио је један од највећих истраживача вулгаризама, антрополог Ешли Монтаги.

Домаћи аутори увелико искоришћавају то што нема језичких цариника на које је алудирао писац „Анатомије псовања”. За поједине српске ствараоце велики је успех ако макар у једној њиховој сцени нико никоме није опсовао матер или употребио неку другу погрдну и увредљиву реч. И док је у појединим случајевима само баш та проста реч уједно и она права, па тим и оправдана, другде је посреди само јефтини трик за привлачење пажње публике.

Монтаги је прве вулгарне називе за интимне односе и полне органе и њихово агресивно довођење у везу са људима повезао са рушењем језичких и друштвених табуа. Ко би опсовао цркву или државу, подривао би њихов углед. Данас теорија и критика кажу да су псовке израз сиромаштва језика, да потпаљују страсти и занемарују разум. Они који их користе тврде да је немогуће избећи псовке, да су оне често неопходне и да језик у књигама и у филму само одражава начин на који се људи и иначе изражавају.

Марко Видојковић, познат не само по читаним књигама већ и по томе што се у њима не либи да употреби псовке, каже да уопште не важи критика да су псовке доказ језичког сиромаштва.

– Не бих се сложио са пуританцима који су забринути за богатство језика због толиког броја псовки. Наш језик је богат зато што се све може рећи и псовкама и без њих у зависности од емотивног стања говорника – објашњава Видојковић.

За разлику од писаца који тврде да добро промисле пре него што употребе псовку, Видојковић каже да то није вољна радња.

– Док пишем, ја сам у трансу, тако из лика о коме пишем излазе његова осећања, а она су често сочно описана путем псовки. Оне природно излазе из мене. Ко жели да користи псовке у књижевности, не као део свог природног језика, већ да би изазвао шок, он псовку претвара у патетику.

Видојковић додаје да су псовке правилно употребљене онда када природно леже уз текст.

– Има и писаца који безуспешно покушавају да привуку пажњу на себе трапавим псовањем.

Он, међутим, прави разлику између рада на књизи и писања колумни или гостовања на ТВ.

– Јавни говор није уметничко дело већ обраћање свима и зато себи најчешће не дозвољавам да псујем док пишем за новине или негде наступам.

Сценариста и филмски критичар Димитрије Војнов верује да се псовка одомаћила у филму после неколико наслова где је била успешно пласирана.

– То се десило великим делом захваљујући шарму појединих глумаца. Зато је ушла у моду. Псовка је једна од ретких ствари на које српски писац увек може да рачуна. Ја их користим ради акцентовања емоције, понекад ради акцентовања миљеа и карактера јунака о коме пишем или човека о коме говорим – каже Војнов и додаје да док пише сценарио води рачуна о томе ко му је циљна група, али да у сваком случају, чак и када се не обраћа деци, настоји да буде штедљив са псовкама.

– Увек рачунам на то да ће оне вероватно бити додате у евентуалној импровизацији.

За њега је вулгарност у домаћем филму мода која ће се, као и свака друга мода, променити. Вратиће се када све друго измоди. Али, упозорава Војнов, реч је о понекад сасвим сувишном филмском средству.

– Њима се често прибегава јер изговарање ружних речи забавља публику. Кроз окретање тако једноставним видовима замајавања публике, аутори, а врло често и глумци, покушавају да превазиђу одсуство покрића у причама и карактерима – закључује Војнов.

Јелена Стевановић

------------------------------------------------------------------

Синоним који јаче заболи

И Видојковић и Војнов се слажу да понекад ствари речене на „умивен начин” могу јаче да заболе од најцрњих речи.

– Често, када се изражавам осталим речима, то може да заболи још и јаче него вулгарност. Када пишем колумне, не псујем, а опет многи прете да ће ми због тога откинути главу – каже Видојковић.

Војнов верује да псовке имају своје место у речнику и да добри говорници умеју ефектно да их искористе.

– Човек који покушава да изрази осећање које преноси псовка, а реч замени неким синонимом или еуфемизмом, може деловати чак и оштрије од псовача или галамџије –сматра Војнов.

Сутра: Развесељавање ТВ гледалаца са много „бип”