Времена између чекића и наковња

ШЉИВОВИЦА НА ЗЛАТИБОРУ – Звонак звук ударца ковачког чекића о наковањ одјекује скоро читав век у радионици куће Владисављевића у Шљивовици, на средокраћи пута између Златибора и Таре. Постојано, попут трајања столетних борова, пред овом кућом разгранатих. Кад мајстор чекићем добро замахне, запишти метал. Пред снагом и ватром и најтврђи се повија. Узмиче пред ковачким умећем које у овом дому, док све ношено временом пролази, траје попут непресушног врела.

Том врелу, у доба данашње, снагу даје мајстор Милован Владисављевић, трећа ковачка генерација у овој породици. Ради одавно и неуморно, пензији се приближио, па син му и Радован (име по деди добио), недавно ожењен, већ овим путем наставио. Занат породични продужио.

И креће прича о ковачком умећу Владисављевића још од Првог светског рата. Тада је Милованов деда Драгомир, у то време чувени ковач, прошавши албанску голготу, у Солуну постао командир ковачке радионице Српске војске. Много и умешно радио, па се прочуо. Потковао је касније стотине коња и волова, али никад меру није узимао, него онако одока. Погледа копито и плоча је направљена. А правио је вешто и мотике, секире, будаке, понека запрежна кола.

Драгомиров син Радован, Милованов отац, такође је словио за одличног мајстора. Наставио је занат очев и унапредио радњу. У Радованово време, после Другог светског рата, почела масовно да се праве шинска кола. Ето посла за доброг ковача и у вредну кућу Владисављевића почеше да стижу наруџбине из свих околних златиборских села.

– Тада сам, памтим то, као млад почео да помажем оцу. Било је толико посла да се не зна броја направљеним колима. Отац је лично направио бар 80 одсто свих шинских кола која су се у овом крају користила. Рецимо, само у Кремнима имало је око 500 кола, већином у нашој радионици израђених. Сећам се да је у креманском засеоку Кнежевићи било 17 кућа, а од тога 16 кола направљених код Владисављевића – прича о том времену Милован.

Радило се, каже, и по 16 сати дневно, крај отворене ватре, с чекићем у рукама, менгелима, клештима. Беху у услугама скупи, али квалитет их је препоручивао. Доста се радило и лепо зарађивало. За мајстора Радована знало је и старо и младо у овом крају. Ковао он тако деценијама, снагу трошио и на крају – себе потрошио.

– Посао сам преузео седамдесетих година. Појавише се тада гумарабе, наступи нова мода сеоских кола и ето новог посла за коваче, да направе сваки метални део на њима. Потражња опет велика: сви који су имали шинска кола сад би ова модернија, са гуменим точковима. Радило се, неуморно, све тако да средине осамдесетих. Онда наступише трактори и приколице, а и ту за ковача има посла. Ваља поправити виле за пренос сена, клепати раонике на плуговима, правити приколице за трупце – набраја Милован.

И би поново и посла и зараде. Прочу се толико та радионица да чак и Шумска управа овде постави своју "испоставу" – кад им затреба ту наруче ланце, куке, клинове и друго што користе у шуми, или било какву поправку. Наравно, сељаку и у новије време каткад затреба поткивање стоке, оно у чему су Владисављевићи од давних дана вешти. Рутина за мајсторе, али...

– Само једно је било незгодно. Кад неко доведе магарца на поткивање, права је мука. Магаре тврдоглаво и немирно, баца се и преврће, не знамо шта да му радимо. Но, и тада смо се некако сналазили – додаје Милован.

И стигоше оне деведесете, тешке у свему, па и старом занату. Сасвим се смањи ковачки посао. У селима домаћинства старачка, кола нико више не прави, тек понеко затражи клепање секире, мотике или раоника. Милован Владисављевић се поче помало окретати другим начинима да домаћинску кућу даље унапређује. Мало трговином (отворио је две своје продавнице у Ужицу и Севојну), па израдом предмета од дрвета (бурићи, качице и друго, што делом продаје и у Старом Селу у Сирогојну), производњом купиновог вина, стругањем грађе, а и политиком се заразио, па је после петооктобарских промена био одборник у СО Чајетина и председник месне заједнице у свом селу.

Ипак, од ковачког заната није побегао. Прилагодио га је новом времену и потребама, па се сада све чешће у радионици бави кованим гвожђем. Прави Милован употребне метално-дрвене предмете витких линија, од клупа и фотеља до ограда и капија. Све ручно, исковано на ватри. Има ту и посла и зараде, па му се син Радован придружио, занат изучио и будућност осигурао. Овај младић је четврта генерација ковача међу Владисављевићима.

И тако, у уверењу да у сваком послу који ради човек треба да ужива, да би га људски радио, Владисављевићи истрајавају и напредују. Свега имају, а ипак кажу: ако је човек сиромашан у души, никакво му материјално богатство не вреди.