Звони и у Академији

Неки савременије образован припадник млађе генерације интелектуалаца приметио је да старији чланови Српске академије наука и уметности углавном не користе мобилне телефоне. Као да је то знак застарелости. А није, јер свако има право на тишину, док је мобилни телефон (даље у тексту: "справа") изум за нарушавање мира и приватности. Нарочито оних којима немир није својствен. Академик Милосав Тешић (1947), најмлађи од 24 редовна члана Одељења језика и књижевности САНУ, присећа се, није завиривао у џепове или осматрао, зна само да "неки имају, а неки немају... Као и свуда". Он га користи однедавно, по наговору деце и убрзо је увидео и да је практичан. "И постао сам роб. Сви памтимо како су још пре десетак година људи ишли улицом и ’причали сами са собом’, то је било као чудо".

Данас се могу чути различити позиви, звоно као обрада песме "Лане моје" или Моцартов "Реквијем". Они који су данас противници "справе", односно некорисници постали су мањина и – чудаци.

Када је пре неколико година Хранислав Радивојевић (професор, новинар и боем) употребио "справу" за кафанским асталом тадашњег "Грмеча", то је означено као прекретница у сламању отпора надирућој телекомуникационој појави. Један од поборника очувања приватности нарушене употребом "справе", колега Милош Лазић, из "Илустроване", зна да је мобилни неопходан за посао, али "ако га имам и не искључим, дајем свима право да ме зивкају кад хоће, а ја не желим да будем зивкан.... Нарушено је и моје право да гласам преко СМС порука у некој ТВ емисији. Како да гласам кад немам мобилни? Ко нема ’справу’, тај је изопштен".

"Справа" је неопходна новинарима, менаџерима, полицајцима

(мада имају и мотороле), брокерима, као и прислушкивачима и криминалцима. Познато је да се "справа" лако прислушкује, а то не морају чинити државне тајне службе "из безбедносних разлога" него неколико људи с лако набављеним уређајима.

Контрола деце

У новинама од маја до краја новембра ове године (Архива Ебарт) налазе се 602 наслова текстова у којима је укључена и "справа". Неки од тих наслова гласе: Кријумчар; У смрт због три минута; Отео телефон уз претњу пиштољем; Украли 100 евра и мобилни телефон; Девојка продата за мобилни телефон; Оцинкарио атентаторе: Мобилни оружје затвореника (јавна је тајна да привилеговани затвореници имају "справе" које се, додуше, могу прислушкивати, али и послужити за договор о разним "подвизима").

Тај улични феномен толико је био чест да више није заслуживао пажњу ни криминалистичких рубрика дневних новина. "Справе" су нестајале из руку, са столова летњих башта, у покрету и у аутобусу – биле најчешћи плен ситних лопова.

Транскрипти разговора прислушкиваних "справа" појављују се у готово свим важним истрагама – од Ибарске магистрале, убиства Славка Ћурувије, до атентата на премијера Зорана Ђинђића и разних "сачекуша", договора будућих сведока и окривљених са адвокатима. Свашта се чуло и "процурило" из мобилних телефона.

Поплава "справа" од 1995. па наовамо поклопила се с променом начина живота млађарије, стварањем навике да замене дан за ноћ. Излазили су и дружили се ноћу због чега су родитељи с разлогом бринули. И куповали "справе". Да се увек зна где су деца и с ким су. Ако је дете било недоступно, у ситне сате, увећавана је родитељска брига, што је стварало додатну нервозу у лоше доба.

Тридесетогодишњи психолог Бојан Марић не познаје никог од својих вршњака који не користе справу. Недавно му је умрла бака у деведесет другој години и никад га није узела у руку, мада је преживела све од првог радио-апарата до компјутера на којима је ређала пасијанс. "Али мобилни никако није хтела, кад већ постоји обичан телефон. Оним старијим људима који живе сами такође је неопходан, а покретни су. Ако имају коме да се обрате...".

Данас делују нестварно цифре да у Црној Гори има више мобилних телефона него становника, а да у Србији више од половине становника користи мобилни телефон. Ускоро, у децембру, навршиће се 11 година од почетка рада аналогне телефонске мреже ХМТ 900 са позивним бројем 061. Мрежа је покрила 60 одсто становништва на отприлике 12 одсто територије Републике Србије, са девет и по хиљада претплатника. Данас је број корисника милионски. Колико они разговора обаве и пошаљу порука знају оператери и пореске службе.

Љубазни позиви

Преко СМС-а се могу слати музичке жеље и љубавни позиви на ТВ екранима, као и добити 170 порука савета о трудноћи за укупно 80 динара. Много нула је потребно за израчунавање дневно послатих СМС порука и позива. Наизглед јефтино, али кад се помножи... Тек кад се корисник навикне и постане зависник схвата колико је апарат лукава мамипара и да то што је неопходан не значи и да је јефтин. Мобилна телефонија није регистрована као узрочник болести зависности, у тежим случајевима фобије или опседнутости словима и бројкама.

Стоматолог др Синиша Поповић је навикао на појаву мобилне телефоније коју је назвао ТМБ (терор мобилних телефона), "јер их има свуда и јер су постали сметња, као што су постали неопходни..."

Заговорници идеје да је мобилни телефон неопходан помињу разлоге: квар аутомобила на путу, када човек негде залута хитно му је неко потребан. Људи од поверења имају бројеве "справа" познатих личности, па су и они посебно важни, бар због тога што ће избећи телефонисте на централи који се не јављају или секретарице које изврдавају, "није ту, можда сутра," а број се на "справи" искуца, добро је ако се онај јави... Ако се не јави, јавиће се други пут.