Да нисам пао можда бих био први

"Свечано затварање Олимпијских игара у Мелбурну 1956. било је заказано за 17 ч, а због врло високе температуре, чак 42 степена у хладу, маратон је почео већ у 13,30 ч. Тамо постоји закон да ван градских насеља дрвеће и куће морају да буду удаљени од пута минимум 200 метара, па смо гро трке провели без заклона од сунца. Тада је било свега пет окрепних станица у маратону, прва на 15. километру. До ње сам се налазио у водећој групи, са око 40 тркача. Кад смо угледали окрепну станицу сви смо полетели ка њој, мене је неко отпозади закачио па сам запливао ка столу пуном течности и у налету све порушио. Све се пролило и нико није лизнуо ни кап. Док сам лежао на земљи, судије су се хватале за главу. Помислио сам да ће ме дисквалификовати, да су за мене Игре готове. А онда сам рекао себи: Дижи се! Кренуо сам у трку за групом која је била одмакла око 200 метара..."

Ово је подсећање на чувену маратонску трку "сребрног" Фрања Михалића (86) који је пре три дана у Паризу, заједно са "златним" Французом Аленом Мимуном (85) и "бронзаним" Финцем Веиком Карвоненом (80) био гост "Екипа" . Један од најчувенијих спортских листова Европе окупио је ову тројицу ветерана да би обележио пола века од незаборавног маратона (1. децембар 1956.) којим су затворене Олимпијске игре у Мелбурну. "Екип" је желео и да се одужи најбољем француском атлетичару свих времена Мимуну, по коме се у тој земљи зове чак 52 стадиона и девет улица.

Фрањо Михалић је освајач једне од две олимпијске медаље за нашу атлетику. Прву, такође сребрну, освојио је бацач кладива Иван Губијан у Лондону 1948. Обојица су били чланови Партизана чији директор Драган Животић је протеклих дана био са Михалићем на обележавању јубилеја у Паризу.

– Од Партизана сам добио три плакете које сам уручио Мимуну, Карвонену и директору Екипа – каже Михалић. – Мимуна и Карвонена нисам видео од трке. Окупили смо се на иницијативу Мимуна и Екипа. Провели смо заједно на ручку од 11 до 17 ч, подсетивши се трке и наших времена, а са нама је био и новинар који је тада извештавао за Екип. Мимун је био срећан што смо му испунили жељу да дођемо. Чак је сачувао своју мајицу са бројем 13 у којој је трчао тог дана. Сва тројица смо са собом имали медаље.

После пада на 15. километру Михалић је на пола трке (21. километар) стигао водећу групу на чијем челу је био Мумун. Ипак, француски тркач алжирског порекла остварио је победу за 250 метара што је упола мање одстојање од оног које их је делило пет километара пре краја.

– Мимун ме је чекао на циљу да ми честита. Славни Емил Затопек је стигао тек шести и прво је кренуо ка мени да ми стегне руку јер је мислио да сам ја победио. Наши олимпијци из свих спортова, који су били у публици, покушали су да дођу до мене, али их је спречила добро организована полиција – сећа се Михалић који је пре два месеца у Атини освојио прво место у ходању на пет километара, у конкуренцији тркача од 85 година и старије.

На питање да ли се сећа шта је прво помислио кад је прошао кроз циљ у Мелбурну, Михалић каже:

– Прво ми је пало напамет да бих можда освојио злато да нисам пао.

Париз му је био срећне руке. У њему је ушао у историју још 1953. Говорећи о тим данима поменуо је и некадашњег атлетског репрезентативца и уредника Спортске рубрике "Политике" Велимира Илића, учесника Олимпијских игара у Хелсинкију 1952...