Српски краљ Ослободилац

Један од најзначајнијих нововековних владара Србије краљ Петар Први рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (кћерке војводе Јеврема Ненадовића), на Петровдан, 11. јула 1844. године. Мајка Персида потицала је из знамените породице Ненадовић.

Најраније године провео је у Београду, на двору свога оца кнеза Александра (1842–1858), где је завршио основну школу и гимназију. Након Светоандрејске скупштине, 1858, и збацивања кнеза Александра са престола, млади кнежевић Петар наставио је школовање у Швајцарској, у заводу „Венел-Оливије”, у Женеви. По завршеном школовању, септембра 1861. године, кнежевић Петар се уписује у париски Колеж „Сен Барб”, а 1862. у чувену војну академију у Сен Сиру, коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством.

Почетком 1868. године, кнежевић Петар је у Бечу штампао превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила „О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870 и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части.

Непокоран дух одвео је кнежевића Петра у Босну и Херцеговину, где је 1875–1876. године учествовао у тамошњој буни, коју су подигли Срби. Његова лична храброст, као и велико залагање током буне, остали су до данас упамћени у колективној свести Петрових сународника. Име устаничког вође Петра Мркоњића, како је гласио његов тадашњи псеудоним, остало је генерацијама као подсећање на храброг борца и будућег владара Србије.

У лето 1883. године, на Цетињу, оженио се кнегињом Љубицом Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете) и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола, 1909. године), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, кнежевић Петар преселио се на Цетиње, где је остао све до 1894. године, када се са породицом настанио у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем – никада нису престајали.

Након смрти кнеза Александра, 1885. године, у Темишвару, Петар постаје старешина породице Карађорђевић.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, официри завереници брутално су убили краља Александра и краљицу Драгу. Народна скупштина прогласила је кнеза Петра владарем Србије, 15. јуна исте године.

Иако већ близу шездесете године, нови српски краљ Петар Први, образован на најбољим европским традицијама, присталица парламентаризма, отпочео је ново раздобље политичке историје Срба. 

Током првог раздобља владавине, од 1903. до 1914. године, када је непосредно обављао владарске дужности, краљ Петар Први, у сарадњи са водећим политичким чиниоцима, стабилизовао је јавну сцену у Србији, тиме окончавши претходно бурно доба политичке и државне нестабилности.

На спољнополитичком плану, у сарадњи са владом, активно је учествовао у успостављању Балканског савеза са Бугарском, Црном Гором и Грчком, који је резултирао војним успехом над Османским царством, 1912. године. У улози врховног команданта српске војске, краљ Петар Први је, углавном из Врања, а касније из Скопља, пратио ток ратних операција.

Непосредно уочи Сарајевског атентата, 28. јуна 1914. године, и избијања сукоба са Аустроугарском, који је убрзо прерастао у светски рат – краљ Петар Први одрекао се вршења краљевске власти у корист сина Александра, који је тиме постао регент.

У кључном тренутку Колубарске битке, у децембру 1914. године, краљ Петар Први појавио се на положајима Моравске дивизије, храбрећи своје саборце.

Читаво раздобље повлачења српске војске краљ је провео са својим војницима. Повлачио се преко Косова и Метохије, Албаније, Италије, све до Грчке, где је боравио до јесени 1918. године.

Информацију о пробоју Солунског фронта, 15. септембра 1918. године, краљ Петар Први дочекао је видно узбуђен. Жеља за повратком у домовину била је јача него икада.

Већ крајем те године, Петар Први стигао је у Београд. Видно нарушеног здравља, стари краљ сместио се у кућу у улици Васе Пелагића, на Сењаку. 

Марта 1919. године, и формално је абдицирао у корист сина Александра.

Последње године живота провео је повучен од очију јавности, окружен пријатељима и породицом, у Београду.

Преминуо је 16. августа 1921. године, у српској престоници.

Сахрањен је пет дана касније у својој задужбини, цркви Светог Ђорђа, на Опленцу, у Тополи.

Тако је окончан динамичан живот српског краља Петра Првог, упамћеног код сународника по скромности, пожртвовању и саосећању. Петар Први Ослободилац, како је постхумно назван, с правом се убраја међу најзначајније личности новије националне историје.

Историчар, саветник у Министарству рада и социјалне политике