Певам као кад беба плаче

Ноншалантно елегантан, распеваног гласа у регистру од уклетог до благословеног Ентони Хегарти, познатији као Ентони, привлачи пажњу чим се појави, а камоли кад наступа са својим бендом Ентони и Џонсонс. Рођен у Енглеској, одрастао у Сан Франциску. У Њујорк одлази 1990, где сада живи. После деценије бављења експерименталним позориштем, четири албума и сарадње са музичарима различитих профила, као што су Лу Рид, Руфус Вајнрајт и Бјорк, овај четрдесетогодишњи вокални солиста један је од главних учeсника у сценској продукцији Боба Вилсона „Живот и смрт Марине Абрамовић”, у којој пева три од девет песама написаних за ову партитуру. Као визуелни уметник, недавно је објавио „Лабудову светлост” , књигу цртежа, записа и колажа, и нови компакт-диск.

Како сте се укључили у пројекат „Живот и смрт Марине Абрамовић”?

Марина ме је припремала да будем део овог пројекта још откад смо се упознали. Видела ме је пре пет година када сам наступао у шоу-програму Руфуса Вајнрајта у Карнеги Холу. Постали смо присни и пожелела је да ја радим музику за ову продукцију.

Јесте ли седели с њом током њеног шездесетодневног перформанса „Уметник је присутан”, у Музеју савремене уметности у Њујорку прошле године?

Да, више пута сам ишао тамо. Било је импресивно. Мислио сам да је то политички комад, нека врста протеста, на најотменији начин. Подсећао ме је на будисте који седе на ватри. Сама непомичност перформанса била је својеврстан протест.

И у вашим извођењима постоји та непокретност?

То је нешто чему тежим. И начин гледања. То може бити врло пријемчив став, чак и за перформера – у самом слушању крије се не мала моћ.

Јесте ли радили са Вилсоном раније?

Не, нисам имао појма како ћу учествовати у разговору за округлим столом с њим. Најзад сам написао прегршт песама о Марини на основу нашег пријатељства. Узео сам исту слободу коју је она дала Вилсону и замишљао шта је мислила или осећала, и написао осам-девет песама заснованих на сликовитости њених радова и онога шо сам замишљао да је њена тачка гледишта.

И ви се појављујете у представи?

Нерадо учествујем у перформансу – Марина је инсистирала. Натерао сам их да избаце реч „опера” из реклама за представу, јер ја у ствари пишем мале народне песме, а не оперу. Али, мислим да они ту реч користе да би описали рад Боб Вилсона. Он је епски и поседује широки осећај за простор и време, где већина мојих ствари пукне пре истека времена – времена довољног да се презалогаји, опере веш, одшета до робне куће. Њихове трансформације трају сатима. То је врло различито од мојих тро или четвороминутних фолклорних песама.

Мислите да сте ви фолклорни музичар?

Пишем у популарним музичким формама. Никад нисам направио песму која траје 27 сати, или 60 дана. Сигуран сам да се и то може. Можда религиозни људи то чине све време, из истог разлога из којег то и Марина и Боб чине, јер је то стаза трансценденције.

Пишете популарне форме и певате вокал у „Блајндсу”,и ипак, највише следбеника имате у уметничком свету?

Мислим да је уметнички свет место где припадам. Врло сам заокупљен естетиком.

Шта вас онда привлачи позоришту?

Кад људи закораче у позориште, мислим да желе да искораче из својих прозаичних живота, да их преобразе и отворе се за веће могућности живота. Толико тога можемо урадити на покретној траци или испред компјутера. Да, ми имамо у себи ту белу рупу пуну снова и у свако доба можемо упасти у њу.

Како сте открили да ћете бити певач?

Када сам имао дванаест година, иако је дотле моја главна преокупација било цртање. Затим сам почео да идеологизујем Боја Џорџа и Марка Олмонда, и људe с много шминке. Претпостављао сам да, уколико сте особа попут мене – феминизирани момак, транссексуално дете, које се бори против свих могућих друштвених конвенција – на крају одете у музичке воде. Будући да сте такво дете, изражавате се као кад беба плаче. То је исконско, али вас тера да откријете неки глас.