Последња опомена пред Белфаст

Српски фудбалери вратили су се и из Москве погнутих глава, пошто су у пријатељској утакмици поражени од Русије с 1:0 (0:0). Последња провера пред наставак квалификација за ЕВРО 2012. за собом је оставила бриге. Времена за исправљање грешака готово да и нема, тако да са зебњом дочекујемо најпре кључни меч са Северном Ирском у Белфасту, а затим и преостала три с Фарским Острвима и Италијом код куће и у гостима против Словеније.

Није срамота изгубити од Русије, али је од самог пораза неупоредиво значајнији начин на који је он доживљен. Уз то, утицаће и на рејтинг и донети нови пад на Фифиној ранг листи. Али, пођимо редом. Игра у првом делу и није била лоша. На моменте чак и лепршава у пољу. Недостајала је завршница. За разлику од неких претходних сусрета овог пута није ни било прилика. Селектора Петровића мора да забрине податак да су његови изабраници за 90 минута само једанпут упутили лопту у оквир противничког гола (Красић), као и да најистуренији Пантелић није имао ни једну ситуацију да се истакне.

То што су играли добро у пољу, контролисали игру, претрчавали и „шевали” противничке играче у првом делу било је, нажалост, некорисно – јалово. Од лепоте се не живи. Фудбал је игра у којој је најважније постићи гол, а наши га у Москви не би дали ни да су играли три дана. О игри у других 45 минута не треба ни причати (писати).

Даље, Руси нас нису надиграли. Проблем је и што су били најопаснији користећи наше тзв. ситне пропусте, несмотрености. Уосталом, тако смо и примили једини гол (не узимајући у обзир грешку нашег чувара мреже). Остаће нејасно зашто се Кузмановић одлучио на комбинацију уместо центаршута, јер је било очигледно да наша мрежа није била добро заштићена. Подсетимо да смо имали ударац с угла и да су штопери били у казненом простору ривала. „Севнуо” је контранапад, сурова егзекуција и пораз. Ко је заказао у овом тренутку није ни битно. Али, та ситуација, као и она из које је два пута Биљалединов пропустио да матира Јоргачевића морају да се рашчисте унутар репрезентације да се не би понављале у утакмицама за бодове.

Много смо већ пропустили у квалификацијама за Пољску и Украјину. Нови кикс значио би и дефинитиван опроштај од Европског првенства и представљао би нови тежак ударац нашем фудбалу. И зато се поново намеће питање: могу ли наши фудбалери да помогну сами себи?

Јер, и даље су сами кројачи своје судбине. Да се не бавимо калкулацијама, у преостале четири утакмице неопходне су победе, а меч у Москви нас није уверио да су момци кадри да их остваре. Можда ће управо чињеница да су их многи већ отписали бити додатни мотив да покажу да вреде, поготово што се треба борити докле год има наде.