Срећнији од "Титаника"

ЧАЧАК – Само уметник могао је да спакује 134 човека у мали рибарски чамац, и једино је Бог могао да их спаси кад су, једанаестог дана лутања Алантиком, остали без воде и горива, немајући представу где су. Путнике очајнике из океана је извадио енглески теретњак "Сноудон", и вођа палубе Зоран Лончаревић (51) прекрстио се у неверици.

Чачанин родом из Бара плови од своје седамнаесте, превеслао је сва мора и океане и није упамтио такве срећнике, чији је чун лако могао да доживи судбину "Титаника".

– Не знам како је било тим људима, али мени је срце заиграло од радости кад су се попели на палубу код нас – вели морнар.

Недавно се вратио с тог пута и довека ће га препричавати, донео успомене и снимке начињене 29. октобра, кад је окончана одисеја рибарског чуна негде на северу Атлантског океана.

"Сноудон" је средином октобра, у бразилској луци Викторија, утоварио руду гвожђа и запловио ка одредишту – Имујдену код Амстердама. Повољно време и искусна посада од 28 људи, водили су прекоокеански брод ка Холандији без проблема, и нико није очекивао да ће успут срести "прекоокеански" чамац, крцат Африканцима спакованим као сардине.

– Наш капетан је Румун, морнари Бугари, Украјинци, Руси, по двојица Црногораца и Турака, један кадет из Шкотске, други из Ирске, и добра смо екипа. Брод развија 14 чворова на сат, рачунали смо да нам је потребно 15 дана до пристаништа, и пловили смо у изврсним условима до 28. октобра. Тада смо добили "мејдеј", позив у помоћ.

Тим S.O.S. сигналом огласила се француска јахта под називом "Епикур", и јавила да је негде на Океану наишла на изгубљени чамац, препун безнадежних путника. Два најближа копна била су Африка и Канарска острва а по међународном праву питале су се поморске власти Шпаније, одредивши "Сноудон" да крене у спасавање, као тренутно најпогоднији.

Осматрачи теретњака тек следећег дана спазили су изгубљени чун, 300 наутичких миља јужно од Канара и 200 миља западно од обала Африке (1 нм=1.852 метра).

– Појавили су се и хеликоптери шпанске обалске страже, преузели тројицу болесних Африканаца и превезли на Канаре. Остали су се попели на наш брод, добили воду и храну, уживајући макар један дан у животу. Искрцали смо их у Лас Палмасу, 29. октобра, и предали шпанским властима.

Лончаревић прича да су сви путници чамца поданици Гамбије, мале државе са 1,6 милиона становника на западној обали Африке, која је континентално са свих страна окружена Сенегалом. Ови су напустили плантаже кикирикија и банана, па са завежљајем сели у чун, верујући да их он може одвести преко велике воде у Шпанију.

– Није дужи од 15 ни шири од пет метара. Само је један човек, рибар, знао мало енглески, он је управљао. Гурао их је ванбродски мотор од 40 коња, али су једног дана потрошили гориво и почели да се ослањају на срећу. Од навигације нису имали ништа, ваљда је крманош ишао на осећај. Скоро да човек не поверује.

Један Гамбијац умро је у чамцу док су плутали, па су га земљаци, шта би друго, бацили у плаву дубину. Тако су спас дочекала 133 путника, међу њима само три жене. Француз са оном јахтом дежурао је поред чамца док се није појавио "Сноудон", и дао Гамбијцима 20 литара горива како би стигли до бока теретњаку, с којег су спуштене лестве од конопаца.

Можда није све било баш лак маневар, као у причи?

– И није, нити може бити кад посада од 28 људи, негде на Атлантику, прима на брод 130 непознатих мушкараца. Ови су били мирољубиви. Шпанци су страховали, и најпре проверили, да нису у чамцу домороци из Мауританије, на гласу као ратоборни и опаки.

Међу морнарима, Океаном, лута и следећа приповест: убоги становници афричких држава знају да једноставно исплове и у нејаком чамцу на Атлантику чекају да наиђе неко, покупи их и превезе до шпанске луке. Ако наиђе.

– То се прича и међу нама, али не знам да ли да верујем – вели Лончаревић.