Програмер за медаље

Ватерполо репрезентација Србије је на последњих седам такмичења освојила пет злата, а по једну бронзу и сребро. Један од играча који је томе дао велики допринос је тридесеттрогодишњи голман Слободан Соро, најстарији и најискуснији члан националног тима.

Кршни спортиста по мајци води порекло из севернодалматинског краја, даљи преци су му из Книна, Бенковца и Обровца, а по оцу вуче корене са Купреса и Херцеговине. Ипак његова смиреност и акценат указују да је детињство провео у Новом Саду, где је и рођен, а од 16. године је Београђанин, истина са пуно прекида јер га је каријера успешног ватерполисте водила и до Москве, Барселоне, Херцег Новог, Бечеја.

Отац Ратко, који ради у војвођанском Извршном већу, и мајка Мирјана, бивши судија, а сада адвокат, имају три сина, а Слободан је средњи. Најстарији Синиша је адвокат у Новом Саду, а најмлађи Срђан живи у Шведској.

После Другог светског рата преци ватерполисте доселили су се у Војводину, а отац и мајка су се упознали у Новом Саду и ту касније и скућили.

– Моја мајка је најпоноснија на моје успехе јер је и сама била својевремено успешна спортисткиња, репрезентативка СФРЈ у петобоју. Због повреде колена морала је да заврши каријеру па је уписала право. Можда је тако и боље јер ја сматрам да женско тело није створено да трпи велике напоре. Родитељи су касније мене и моју браћу усмеравали ка спорту, али сам само ја пошао тим путем, упорност и издржљивост изгледа да су ми највећи квалитети, каже наш саговорник.

Када је имао 12 година кренуо је са друговима из разреда на нови, затворени базен у Новом Саду, како је ускочио у воду, више такорећи није ни излазио, једини спорт којим се бавио био је ватерполо.

– Волео сам да гледам репрезентацију, тешко сам доживљавао те утакмице, преживљавао сам све са пуно емоција, а у најлепшем сећању остало ми је финале 1986. године у Мадриду, чувени Милановићев гол три секунде пре краја, па Олимпијада у Сеулу 1988. године....

Као дечак највише је уживао у летовању у Задру, тамо су деда и баба имали кућу, коју су касније због ратних прилика морали да продају.

(/slika2)Сећа се и те куће и плаже, дешава му се да их често сања и више од свега жели поново да оде и види то „парче” свог детињства. Од 1990. тамо није био ниједном и вероватно ће већ овог лета отићи с братом до Задра да поново види двориште у којем се играо као десетогодишњак. Школски дани протекли су уобичајено. Можда је само, како каже, необично било то што је бележио изузетно добре резултате из математике, па је ишао и на републичка такмичења, а у осмом разреду основне заузео је десето место на републичком такмичењу. Као талентовани математичар уписао је Математичку гимназију, а затим Природно-математички факултету у Новом Саду, смер информатике.    

– Диплома информатичара је за мене најсјајнија медаља коју сам освојио у животу. Јесте трајало дуго јер је било тешко ускладити учење са спортским обавезама. Тек у последње две године могу лети да се одморим на прави начин, јер до сада су ми лета пролазила у јурњави за професорима, ванредним роковима, напорима да надокнадим пропуштено градиво, али драго ми је да сам био довољно упоран и вредан да изгурам до краја, каже Слободан.

Наши ватерполисти су најтрофејнији, али краси их још једна одлика, да спадају и у најобразованије спортисте. Чини се да је академских грађана највише баш међу голманима, сада покојни Гале Мушкатировић некада је био доктор наука, Александар Шоштар је завршио Машински факултет, сада је председник Спортског савеза Србије, Куљача је дипломирани правник... Иако је ватерполо наш најтрофејнији спорт у њему се не обрћу велике суме новца као у неким другим спортовима. Играчи морају да мисле шта после каријере. Неки се одлучују да остану у спорту као функционери попут Шоштара, Куљача је у Олимпијском комитету, Јеленић у Ватерполо клубу „Црвена звезда”, Бербаков економски саветник у амбасади Србије у Риму, а Икодиновић у угоститељству... Соро је од фебруара ове године један од полазника програма Олимпијског комитета „Каријера после спорта” у компанији „Теленор”.

– То је прилика коју сам добио да стекнем још једно драгоцено искуство, јер ми спортисти остајемо ускраћени за многе друге ствари, па тако због спортских обавеза немамо довољно развијен осећај радног времена и рада у компанији. Зато је ово прилика да са и ту искажем, можда ћу једног дана ту трајно наћи своје место – нада се.

Што се тиче спорта његови  планови су везани за Београд, Партизан и Олимпијаду у Лондону догодине, а после, видеће.

– Још дуго бих могао да будем голман, али ако бих радио у некој компанији... боље је да кренем раније него да чекам четрдесету. Мораћу да размислим, најбољи сам у ватерполу, ту имам највише знања, знам доста и о компјутерском програмирању, али немам рутину као неко ко се тиме одавно бави. Пуних 16 година играм у првим лигама, тешко ми је да замислим себе како седим поред рачунара 10 или 12 сати, мислим да би то био велики шок за мене – искрен је Слободан Соро.   

-------------------------------------------------------

Мамци за лепши пол

Иако су донели највише медаља ватерполисти никада нису били популарни као њихове колеге у неким другим спортовима. Малобројни су ипак успели да постану звезде, као Удовичић, Филиповић, раније Шапић, Икодиновић, Милановић... али Слободан Соро не спада у тај круг.

– Нисам од тих које препознају на улици, каже у шали да је то зато што по граду не носи капицу, али и нема ништа против тога што је то тако.

(/slika3)Ипак чини се да су у последње време за ватерполисте „лепе” познате девојке. И врапци знају све о Дачи Икодиновићу и Наташи Беквалац, али естрада и спорт настављају заједно у лику Николе Рађена и певачице Ане Кокић, а Филиповић се оженио са одбојкашицом Сањом Ханушић. Слободан Соро не жели да говори о свом приватном животу, али не скрива да је поново слободан јер се недавно развео.  

– Свуда су спортисти мамац за лепши пол, али Србија је можда мало специфична јер код нас су угледни у друштву, јако цењени, нација се управо спортистима највише поноси јер јој доносе највише радости. Није без значаја ни што су углавном материјално ситуирани и то на поштен начин, али зашто им се свиђамо, то је ипак питање за девојке – каже Слободан Соро. 

----------------------------------------------

Хладна вода

„Играо сам у разним земљама, али су базени лоше загревају једино у Србији и Црној Гори. На тренинзима и утакмицама хладноћа нам се увуче у кости јер треба сат и по времена да проведемо у води, а најтеже је нама голманима јер пливамо у месту. Понекад тренери имају разумевања па нам дозволе да тренирамо ван базена. Идеална температура за ватерполисте је 26 до 27 степени, све испод 25 је изузетно хладно, а бити у води од 22 степена је као када бисмо истрчали у купаћим гаћама на минус петнаест по ветру па се још и ваљали по снегу. А дешавало нам се да тренирамо и на температури од 18, 19 степени, тако нешто стварно не бих никоме пожелео”, каже наш репрезентативац.

------------------------------------------------------------------------- 

Публика не види све

„Ватерполо има два велика проблема, правила су таква да судијске одлуке нису јасне често ни нама, а камоли публици. Други проблем што се у овој игри најзанимљивије ствари дешавају испод воде, има пуно удараца као да се ради о рвању или џудоу. Кад би публика могла да види све те грубости ватерполо би био много популарнији”.

------------------------------------------------ 

Кока-кола највећи порок

Соро је као интернационални спортиста научиошпански, руски и енглески, воли електричну, хаус, музику, коју слуша уочи утакмице. Не претерује у храни, али с година једе више масна јела, уз обавезну лименку кока-коле, мада је каже такве конституције да нема проблема са вишком килограма.  

----------------------------------------------

Каријера

Слободан Соро је тренутно члан Ватерполо клуба „Партизан”. Са репрезентацијом Србије освојио је златну медаљу на Европском првенству 2006. у Београду, сребрну на Европском првенству у Малаги, бронзану на ОИ у Пекингу 2008, златну на Светском првенству 2009. у Риму, три златне медаље у Светско лиги. Био је члан „Војводине”, „Партизана”, „Бечеја”, руског „Динама”, „Јадрана” из Херцег Новог, шпанског „Сабадеља”. Са „Партизаном” је ове године освојио Евролигу после 35 година поста ово клуба, а са „Бечејем” 2000. године.