Девојка са високим циљевима

Једрење параглајдером један је од најједноставнијих начина да се оствари сан о летењу, па Милица Маринковић често посматра свет из птичје перспективе захваљујући чаробном падобранском крилу, издужено елипсастог облика.

Да смо је, међутим, случајно срели на улици, не бисмо ни помислили да се ова крхка двадесетогодишња девојка пуних шест година хвата у коштац са силама ветрова. А камоли да је четири године заредом у лиги Србије државни првак за жене, да је прошле године освојила треће место на европском првенству, а ове постала друга на свету у прецизном слетању параглајдером и, уз све то, као државна репрезентативка, већ две године доприноси завидном пласману Србије.

Ништа на своју руку

Такав успех резултат је темељне обуке и припреме на високом професионалном нивоу. То је уз оца, какав је био Зоран Маринковић (наш чувени ас, који се иначе бавио обуком пилота на ултралаким летелицама, параглајдерима и даскама за једрење на води), био једини прави пут ка освајању небеских простора.

– Тата је пуно труда и времена уложио да брата, Павла Маринковића, и мене научи тој вештини. Пошто нисмо могли сваки дан да одлазимо на места одакле се могло полетети, јер доста кошта, тата је на једној ливади у Шимановцима направио витло. Витло је справа која у равници може да подигне човека стотинак метара. Тако смо, због одржавања психофизичке кондиције, свакодневно могли уредно да тренирамо, без обзира да ли је зима, лето, пролеће или јесен – објашњава Милица.

Откад оца више нема, искуство размењује са братом, који је годину дана млађи, а годину дана искуснији од ње и, такође много пута освајао медаље. Али, Милица је добро упамтила све на шта ју је упозоравао отац, а касније безброј пута поновио и Воја Ивановић, наш чувени пилот параглајдера и селектор репрезентације Србије.

– У параглајдингу постоји једна „болест” која се зове „Икаров синдром”. Испољава се тако што људима после неког времена почне да се причињава да знају све. Попну се на брдо са ранцем од 20 килограма на леђима, рашире параглајдер и полете, иако им све лампице сигнализирају да то не треба да раде! И...! Узрок многих несрећа углавном је људски фактор! Зато се не може летети као мува без главе – подсећа наша саговорница.  

(/slika2)Ни опрему, сматра, не треба куповати на своју руку.   

– Човек треба да верује том параглајдеру и зато прво мора да се упозна са опремом. Да прегледа како стоје гуртне у седишту у којем ће летети. Да се увери да сме да се ослони и да виси у њему, а да неће да испадне. Да провери јачину канапа. Људи обично са неповерењем прилазе параглајдеру, баш зато што тај канап изгледа доста танко, мада може да издржи сто килограма. Треба да знају и од ког је материјала. Да га пипну, под руком да осете колико је то чврст материјал, а не обична крпа. Да пробају да дишу кроз њега, да виде да није порозан. И, на крају, треба да провере да ли је ту резервни падобран, за који постоји посебна обука како се активира. Све мора да се провери пре него што се полети. Кад се деси проблем, може да буде касно – упозорава Милица са наглашеном озбиљношћу и, онима који тек намеравају да лете, поручуједа не уче самостално, него да дођу у школу параглајдинга која има лиценцу, да им људи који знају, објасне елементарне ствари и тај део приче препустила селектору Воји Ивановићу, у чијој пратњи је дошла на овај разговор.

Како се почиње?

– Параглајдинг спада у екстремне спортове, али ако се поштују строга правила, онда практично нема ризика. Елементарно знање

стиче се у школи, која, по европским стандардима, постоји и код нас. Пре полетања школа мора да се најави, да позове најближу метеоролошку службу и контролу летења најближег аеродрома, да се параглајдери не сударе са неким авионом.

Обука почиње већ првог дана. Тај први лет, као што се замишља, није висински. Почетници се свега двадесетак сантиметара одвајају од земље, тако да немају чега да се плаше. Како напредују, тако се подижу.

– Најискуснији параглајдеристи увек полећу први, као сонде, а онда остали, по рангу знања. Полазници код себе имају радио-станице и тако комуницирамо. Упућујемо их куда да се крећу, а правило је да, ако не чују инструктора, одмах слећу – објашњава спортисткиња.

– Параглајдинг је спорт који омогућава да се сатима остане у ваздуху када дува добар ветар. То јесте драж. Зато је важно постићи склад са природом. Кад нема оптималних услова, спуштамо се у року од „пет” минута. Ако је најављено да ће у наредна три, до четири сата време да се погорша, спуштамо се два сата пре тога. Некад и погрешимо у прогнози на штету њиховог летења, али то је у корист њиховог живота. Ми у шали кажемо, да их, у ствари, не учимо да лете, него их све време учимо да знају кад да не полете. То је највећа филозофија обуке и каснијег летења – истиче Милица.

Поред сто дана практичног дела, обука подразумева и седам теоретских предмета на којима се учи аеродинамика и ваздухопловна метеорологија, како би, рецимо, касније знали како да користе термичке стубове за постизање висине или шта да ураде ако их усиса облак. Након тога код Директората цивилног ваздухопловства полажу за пилоте параглајдера и тек онда могу самостално да лете – објашњава Ивановић, додајући да је параглајдинг визуелно, а не инструментално летење и изричито је забрањено полетети ноћу (дневно летење почиње пола сата пре изласка сунца и завршава пола сата пре заласка), по магли или у облацима. Ноћу може да се лети само у изузетним ситуацијама и под специјалним условима, када је циљ видљив осветљен фаровима и директно видљив са полетишта и када је пилот пре тога десет пута полетео са тог старта..

Високи циљеви

(/slika3)Милица одавно није више почетник, али се тих правила придржава сваки пут, као да јој је први пут, јер зна да само тако може да ужива у слободи летења. Какав је то осећај, тешко може да опише. Можда је то најбоље дочарао Зоран Петровић Гуги, легенда нашег параглајдинга, рекавши да су птице прво полетеле, па су онда пропевале, из задовољства. Али, уживање Милици није једини циљ.

– Замислите какав је осећај бити у било чему првак у свету? Е, то ми је прва амбиција. После бих прешла на другу дисциплину, која је доста скупља и захтевнија. То је прелет. Постиже се одређена висина и прелази одређена километража. На пример, полетите са Авале, а циљ је у Крагујевцу. И, ко први стигне. Морате да знате како ћете донде, а немате мотор? Најтежи, али и најбољи услови за прелет су у алпским земљама, Италија, Аустрија, Швајцарска. Тамо су и најбољи пилоти. Мада су лепа сва она места где сам летела, од Краљева, Вршца, Тителског брега, преко Богутовца, Нишке бање и Рашке, па све до Малезије, Аустрија је за мене предивна земља.Због слика из ваздуха – не скрива Милица, која на такмичење не носи фото апарат, али у другим приликама, кад лети за своју душу, може да се опусти и шкљоца, или да монтира камеру као рударску лампу и да снима целокупан лет.

У међувремену Милица је уписала Факултет за екологију и заштиту животне средине, а бави се и напредовањем српског ваздухопловства кроз клуб „Аеро еду”, који је остао иза оца.

– Имамо мали број чланова. Ту сам ригорозна. Не желим оне који нездраво живе. Зато увек позивам младе да дођу код мене да се друже, а не да губе време седећи у кафићима – поручује на крају Милица. 

------------------------------------------

Други на свету

На светском првенству у прецизном слетању параглајдером, одржаном крајем јула у Чешкој, наша репрезентација (коју чине пет мушкараца и две девојке), заузела је друго место (што је у рангу ватерполиста), иза Словенаца, а иза себе оставила прошлогодишње светске прваке Кинезе и европске прваке Чехе. У појединачној женској конкуренцији Милица Маринковић се вратила са сребрном медаљом око врата, а Милица Бићанин са бронзаном. Ово је наш највећи успех постигнут у спортском ваздухопловству, будући да педесет година уназад ниједна медаља није освојена у реалном летењу. На овогодишњем светском првенству наша репрезентација је била најмлађа, што говори да нам тек предстоје успеси – хвали се селектор Воја Ивановић, истичући да је учешће репрезентације обезбедио Ваздухопловни савез Србије под окриљем Министарства спорта и омладине.

------------------------------------------------------------- 

Од прецизности, до акробатике

Код параглајдинга постоје три дисциплине: прецизно слетање, прелет и акробатско летење, једна од најтежих дисциплина, где се раде фигуре, лупинзи, чуда. У свету има само двеста педесеторо њих који се тиме баве. И ми имамо једног момка у Србији који постиже одличне резултате. Зове се Петар Лончар. Лете људи по целом свету. Овај наш акробата сваке године иде у Непал по пет-шест месеци вежба, јер је тамо финансијски повољније.