Пустиња Калахари, музичка инспирација

Абдулах Ибрахим је рођен у Кејптауну (Јужноафричка Република) 1934. године, као Адолф Јоханес Бренд. Клавир је учио од седме године, да би у петнаестој постао професионални музичар, под уметничким именом Долар Бренд. 1962. године емигрирао је у Европу, настањујући се у Цириху, где га је чуо Дјук Елингтон и организовао снимање албума „Duke Ellington Presents the Dollar Brand Trio“. Године 1965. Брендов трио је одушевио публику на Њупорт џез фестивалу, отварајући пијанисти пролаз у џез елиту. Прихватајући ислам 1968. године, узима данашње име Абдулах Ибрахим. Током дуге и постојане соло каријере, објавио је преко 40 албума, стварајући оригиналну музику под дубоким утицајем афричких корена. На овогодишњем издању фестивала Heineken Jazzaldia у Сан Себастијану наступио је у септету Ekaya са четири дувача, представљајући програм са актуелног албума „Sotho Blue“ (2010). Нисмо пропустили прилику да га боље упознамо...

Евоцирајући успомену на највећег ментора Дјука Елингтона, сетио се пет концерата на којима га је заменио. „Био сам запањен и благословен када ме је Дјук упитао у Њујорку да седнем за његову клавирску столицу и засвирам са оркестром, пошто му је искрсао неки посао на Западној обали. Једва сам чекао такву привилегију! Али, ја сам до тад само слушао њихове плоче, а оно што они раде на концертима не налази се на плочама. На пример, ако би свирали ’Things Ain’t What They Used To Be’, која је дванаестотактовни блуз, био сам убеђен да сам је добро увежбао. А онда сам приметио да се уопште не уклапам. Шта се десило? Они су свирали дванаестотактовни блуз, а онда је солиста, нпр. трубач, требало да сиђе низ степенице до фронта бине да преузме соло: постојао је четворотактовни брејк да би он имао времена да сиђе. А онда би било још четири такта брејка да се врати на место. Ја то уопште нисам знао, и тотално сам забрљао.“ 

О одлуци да дискографску каријеру веже за Европу (ENJA Records и Intuition, обе из Немачке) каже: „Већ приликом првих сусрета са америчким музичарима по доласку у Европу, сазнао сам да се најбољи џез не свира у Америци, него у Европи. Људи попут Елингтона су ми говорили: ’Ми немамо таквих прилика’. Елем, ја сам се, као неко ко је дошао из Јужноафричке Републике, толико радовао поменутим концертима са Елингтоновим бендом, да нисам схватао да смо свирали на ’балу дебитанткиња’. И за време паузе, ми бисмо сви морали у кухињу, јер нам није било дозвољено да се мешамо са гостима. Када сам се обрео у кухињи, поред Џонија Хоџиса и Пола Гонзалеса, пало ми је на памет – хеј, мислио сам да сам ово оставио иза себе у Јужноафричкој Републици. Најбоље представљање џез музике било је и остало у Европи, зато што Европа поседује дугу традицију концертне културе. Биг бендови у Сједињеним Државама били су оркестри за плес, као што смо и ми у Јужноафричкој Републици сви почели свирајући музику за плес, док смо у Европи били у прилици да свирамо праве концерте.“

Да ли место на коме наступа игра улогу у начину на који ће се представити? „Ми имамо тонску пробу пред концерт која је веома важна, јер морамо да сарађујемо са инжењерима звука. Понекад имам проблем што они не разумеју да је наша музика прилично акустична, дођемо на пробу и видимо да је постављена опрема за рок групу. И онда све то раставимо. Кажемо му – не треба нам то, ни то. И на крају су инжењери звука веома узрујани, јер могу да иду кући. Али ми знамо да ће их промотори свакако платити. Па, када правимо тонску пробу, ми почнемо да свирамо акустично. А онда, ако нам је нешто потребно, ми то додамо. Многи аудиторијуми у којима свирамо имају тако фантастичну акустику да је могуће свирати без озвучења.“

Коментарисао је и разноврсност формата за које пише. „У бити ја сам композитор. Нажалост, такође умем и да помало свирам клавир. Па као композитор за клавиром, ја увек чујем оно што бих желео да представим – дует, трио, или гудачки квартет, биг бенд или симфонијско дело, или форму са седам музичара коју има мој данашњи састав ’Ekaya’. Разлог зашто се ретко представљам у ширим форматима је новац. На срећу, ту и тамо ми неко наручи и плати да напишем и неко симфонијско дело.“  

Да ли пуно вежба и у овим годинама? „Немам концертни клавир тамо где живим, што је добро. Јер понекад, ако проводите превише времена са инструментом, добијате тенденцију да док импровизујете будете превише паметни. Да свирате звучне примере(sound bytes) уместо да опуштено импровизујете.“

Недавно је купио фарму у зеленом Калахарију, планирајући да ту пресели своју Академију М7 (музика, покрет, медицина, медитација, борилачке вештине, мени, мастерс), коју похађају млади таленти из Јужноафричке Републике. „Велики број мојих композиција не односи се на градове, већ на реке и планине, повезане су са земљом. Као дечак, одувек сам сањао о Калахарију. Јер кључ решења сукоба у Јужноафричкој Републици јесте земља. Ми смо отишли са наше земље и живели у градовима, где смо били одвојени од своје културе. И пре неколико година, одвојио сам нешто пара и купио фарму од 800 хектара, по њој трче јужноафричке антилопе и нојеви, имамо воду, различито воће... А пре две године јужноафричка влада је покренула пројекат, субвенционишући употребу соларне енергије. И ми смо направили мали соларни колектор, схватајући да се фарма налази у срцу пројекта – Калахари има највећи потенцијал за соларну енергију на свету. Па, ако то имамо, можемо да помогнемо људима у руралним срединама који немају електричну енергију, струју у болницама, и то ћемо и учинити.“

Примећујем да је и Џо Завинул последњих година живео у Малибују. „То се дешава на глобалном плану. Људи почињу да схватају да је боље да обнове своју везу са земљом. У Јапану, на пример, због акцидента са нуклеарном централом, они сад испитују могућности соларне енергије. Идеја је да заиста погледамо у себе. О томе се ради и у музици, тежимо унутрашњем спокоју.“

За крај нам је упутио савет како да ухватимо мајмуна: „У Африци, они су стално око вас, завирују у куће и проверавају шта радите. И ми смо схватили да мајмуни имитирају. Па, ако желиш да га ухватиш, узмеш орахе и једеш их. Мајмун те гледа. А ти ставиш орах у рупу и станеш са стране. Онда мајмун дође и види орах унутра, провуче руку и ухвати га. Али рупа није довољно велика да би могао да извуче руку, а неће да пусти орах – ако би га пустио, био би слободан. И онда можеш лепо да прошеташ до њега и да га ухватиш. То је наш принцип спокоја. То такође представља и принцип како живети.“