Бербери

Реформаторски султан Махмуд II, који је схватио да османлијска армија стално трпи поразе од Запада и да се јаничари као њена стара традиционална војска опиру европеизацији, модернизацији и модерним војним методама, с регуларном армијом коју је створио напао је 1826. године јаничарску команду у Истанбулу, засуо је топовима и ликвидирао. Сви гимназијалци у Турској тај догађај знају као „срећан догађај“, како је тумачен с проевропског, модернизаторског и државотворног становишта, који заузима значајно место не само у историји Истанбула већ и у целој османској историји. Оно што се мање зна то је да је на десетине хиљада јаничара убијено у сукобима по улицама и дућанима у централном делу града и да је тај „срећан догађај“ видно променио друштвени и свакодневни живот у Истанбулу.

          Свакако да има истине у том ставу историчара према јаничарима, који су овај догађај окарактерисали као државотворан и модернизаторски. Јаничарска војска, која је имала традицију дугу четири и по века, није била у тесној вези само с бекташијским веровањем већ су постојали и блиски односи између јаничара и свих еснафа у граду. Јаничари, који су могли да се са оружјем шетају по истанбулским улицама, који су понекад обављали послове које данас врше полиција и жандармерија и имали различита радна места, у исто време су могли да својим кабадахилуком и присуством на улицама искажу снажан отпор против реформске државе. Махмуд II се најпре с војском упутио у кафане и бербернице чији су власници већином били јаничари и затворио их када је извојевао војну победу, попут многих османских султана који су желели да ућуткају опозицију на улици (и данас је међу њима најзабавнији Мурат IV, који се ноћу прерушавао и шетао улицама града). Данас то можемо упоредити с нечим на шта сам од детињства навикао у Истанбулу – на забрану новина од стране државе, зато што су кафане и берберске радње (као и долмуши из мог детињства), наравно, доскора обављале функцију локалних новина у којима су се првенствено шириле вести и измишљотине, у којима су се измишљале и богатиле гласине, приче о опозиционом гневу, лажи и пркосу, и претварале у приче о заверама, попримајући други облик искривљавањем званичног тумачења и тона државе и религије, наравно у насељима око џамија, цркава и чаршија, као и у селима на обали Босфора. 

          У фризерницама из мог детињства налазили су се сви водећи хумористички часописи, са Акбабом на челу, зато што су били носиоци тог опозиционог израза, оговарања и митова пуних претеривања. Не треба да чуди што је дошао крај великој продаји хумористичких часописа, чије је седиште било у Истанбулу, која је достизала милион примерака, и њеним златним годинама после ширења телевизије која је пресекла све те видове комуникације (сад у већини берберница постоји увек укључен телевизор) и умањила опозициону и трачерску моћ кафана и фризерских радњи. (Веома сам се зачудио кад сам после много година у једном фризерском салону у који сам отишао у Њујорку видео да уместо хумористичког часописа мушким муштеријама дају Плејбој.) То што је Јусуф Зија Ортач, власник Акбабе, неизбежног часописа у берберским радњама мог детињства, потајно примао новчану помоћ из тајних фондова премијера Аднана Мендереса треба сматрати делом традиције по којој је у Истанбулу још од Абдулхамида, тј. од седамдесетих година деветнаестог века, држава куповала опозициона издања.

          Док сам као дете превртао странице часописа Акбаба и гледао домаће карикатуре које су жигосале скупоћу и тиме придобијале грађане, вицеве о секретарицама-плавушама и шефовима, приче Азиза Несина и карикатуре покрадене из европских часописа, увек сам једним увом слушао разговор у берберници. Наравно да се, пре свега, надугачко разговарало о фудбалу и спортској прогнози. Тројицу мајстора фризера, који су шишали три муштерије на столицама интересовале су коњичке трке и бокс, као и фудбалска прогноза, коју су повремено играли. Берберска радња, која је носила претенциозан назив Венера, налазила се на самом крају пасажа преко пута наше куће на Нишанташу. Један од двојице старих мајстора је имао снежнобелу браду и био уморан и љут, а други је такође био стар, нервозан и ћелав. Трећи, коме је било четрдесетак година носио је даглас бркове (под утицајем тада чувеног америчког глумца Дагласа Фербанкса). Сећам се да су с муштеријама разговарали о скупоћи, новим радњама отвореним у крају, актуелним певачима и звездама, више о међународној политици и ситуацији у свету него о локалној политици. Највише ме је привлачило то што би у разговор увлачили неког моћног, стручног, образованог човека вредног поштовања, из горњих слојева, и што би скромним питањима типа „ми то свакако не знамо“ залазили у његово поље знања и власти. Кад би добили одговоре као што су „то вреди толико лира“, или „ти теретни бродови су већи од фудбалског терена“, или кад би сазнали за невероватну слабост или нечасност неког познатог политичара, они би углас испустили глас „ц, ц, ц“ или повикали „није ваљда!“, с тим што би сваки пут за трен утишали маказе које су звецкајући играле у њиховим рукама или бријач који је бријао дугу браду, и погледали један другог у огледалу.

          Ако би се испоставило да је муштерија, којој би пришли питањима „А, шта има ново?“, „Како иде?“, „Желите ли чај?“, намрштена и ћутљива, разговарали би између себе. Њихове међусобне пошалице и пецкања у тим разговорима у којима је сваки од њих играо увек исту улогу утученог, баксузног или промућурног лика (Мехмедова прогноза се ове недеље поново остварила итд.), подсећали су ме на дијалоге Карађоза и Хаџивата које сам у детињству слушао на радију. Кад је једном мајстор с даглас брковима опсовао за господином према коме се мало пре понашао врло учтиво и снисходљиво, пошто га је подшишао, скинуо му кецељу, дозволио шегрту да га ишчетка, и овај поделио бакшиш и изашао, ја сам са страхом схватио да су бес и дволичност у свету одраслих дубљи него у дечијем. Фризери у мом детињству су се љутили кад маказе не би добро секле и користили машине за бријање разних врста и облика, чешаљ, памучну вату да крв не уђе у уши, колоњску воду, талк, а за одрасле бријач, сапун за бријање, четку за бријање и белу кецељу. То што се ни данас ситуација није много променила, изузев неколико електричних направа – на пример, фена за косу – треба да нас подсети на то да су фризери вековима употребљавали исте справе, бавили се трачевима и да су, као данашњи, говорили оно што Истанбул није био у стању да у себи преточи у писану реч.

          Из једне царске сурнаме која описује свечаност обрезивања одржану 1582. године сазнајемо да се бријач користио и у 16. веку. Да би доказали колико су талентовани, представници еснафа бербера који су пролазили испред султана и принчева висили су с крова свечаних кола и наглавачке бријали муштерију. Тих година су бербери главу муштерије наслањали на колена, што је била инспирација за причу о љубавнику у хомосексуалној књижевности који је обријао главу, браду, бркове и све длаке не би ли био близу лепом берберском шегрту. Иста прича у делу Керем и Асли добила је обличје приче о заљубљеном који је тражио од лепог зубара да му повади све зубе да би му се приближио, што треба да нас подсети да је у то време и стоматологија била у делокругу бербера. Бербери од којих су неки бирали кафане као седиште, а неки били власници посебних радњи, истовремено су се бавили сунетисањем и у мањој мери хирургијом, због чега су заузимали место у самом срцу истанбулског живота у друштвеном смислу. Али оно што је мене код њих плашило, као вађење зуба код зубара, били су њихова способност коју су показивали да ми из уста извуку реч и успех да је, баш као новине, рашире около.

          Зато сам узмицао, као да ћу сести у зубарску столицу кад су ме позвали да седнем речима „Изволите, млади господине“ у фризерници Венера, у којој сам чекао читајући Акбабу. Нисам се плашио зато што ми је машина за шишање понекад чупала длачице на потиљку, зато што се оштар врх маказа понекад заривао или зато што ми је код фризера било страшно досадно, већ зато што ће ми пред мајсторима излетети нешто о тајнама моје породице. Имао сам стрица који је отишао у Америку и више се одатле никад није вратио. Пошто би ми од врата наниже навукли бели прекривач као да сам осуђеник на смрт, прво би питали за њега. „Кад ће ти се стриц вратити из Америке?“ „Не знам.“ „Колико је година од кад је отишао?“ „Одавно је отишао, он више никад неће доћи“, одговарао би други. „Је ли одслужио војску?“ Настао би тајац, ја бих се постидео и гледао испред себе као да сам ја тај ко је „побегао“ из земље а да војску није одслужио, а пред очима би ми била баба по оцу како плаче док чита једно од све ређих стричевих писама на све лошијем турском. Али прави страх био је да ће фризери провалити друге тајне које су моја породица, отац и мајка успевали да прикрију и којих нисам желео да се сећам.

          Да ли сам, кад сам први пут у животу отишао код фризера, дуго, дуго плакао зато што сам предвидео те страхове и још од почетка наслутио да ћу се презнојавати као да седим пред новинаром који се интересује за мој приватни живот? После тога, у данима кад сам био болестан, онај седокоси и нерасположени од тројице мајстора, с прибором у торби, долазио ми је кући да ме шиша. На сто би се простирале новине, на њих стављао табуре и ја бих на њему седео како бих био у висини фризерових маказа. Како ни ја нисам уживао у том шишању у коме је љутити фризер, за разлику од својих брбрљивих другара, био ћутљив, почео сам убрзо поново да идем у фризерницу да се шишам. Схватио сам да фризер који вас шиша а да вам при том не извлачи речи из уста, који не шири политичке и локалне трачеве и који никога не оговара – није фризер.

Орхан Памук  

Из књиге есеја „Друге боје“, који у преводу са турског Мирјане Маринковић ускоро објављује „Геопоетика“