Грчка златна колајна

Специјално за Политику из Атине

У години великих економских рестрикција у Грчкој, које се посебно односе на сектор културе (што је, нажалост, уобичајено), Атински летњи фестивал је у току два месеца обавио подвижничку мисију. Продукције самог Фестивала неминовно су сведене на представе бројно ограничене глумачке поделе, али је зато грчка (и међународна) публика имала прилику да види неке од најзначајнијих светских манифестација: последњу продукцију Theatre du Soleil, у режији Аријан Мнушкине, плесачке трупе Маги Марен и Вилијама Форсајта, незгаслу звезду светског балета, Силви Гилем, Кристофа Варликовског са задивљујућом ‚„(А)полонијом”, групу Raffaelo Sanzio, са новим пројектом у режији Ромеа Кастелуција, представе приказане у Епидаурусу, од којих је носилац трофеја несумњиво Шекспиров „Ричард III”, у копродукцији лондонског Олд Вик театра и америчког БАМ-а.

Аријан Мнушкина је овог лета дошла по трећи пут, али не само као редитељ нове представе засноване на делу Жила Верна „Преживели с брода ’Џонатан’” (непосредно наслоњеном на свеприсутни проблем емиграције и избеглиштва), већ и као осведочена активисткиња. На главном градском тргу Синтагма пружила је, са неколико чланова своје трупе, подршку покрету „обезнађених”, кратком уличном представом са Правдом (на штулама) у главној улози, и са протестним паноом у властитим рукама. „Држава нацији, а не тржиштима”, писало је на њему.

Ни Ромео Кастелуци није био први пут гост Атинског фестивала. „Божанствена комедија” у његовој режији је задивила и поделила публику пре две године, а овога пута нова представа је бројне гледаоце обесхрабрила интензивним мирисом секрета болесног Оца (у последњој фази живота) о коме брине Син (а све под будним свевидећим оком Христа на билборду), тако да су превремено напустили салу. Није, међутим, био ни мали број оних који су гласали у корист смеле искрености и духовности представе.

Николај Кољада се први пут појавио пред атинском публиком. Позориште из Екатеринбурга је дошло са својим виђењем „Хамлета”, трочасовном представом без паузе, рађеној по основама паганског ритуала. Са далеком реминисценцијом на „сирото позориште”. Сцена препуна празних лименки, запушача од плуте, костими од крпа, пачворк енглеског краљевског дизајна на ком би му могла позавидети угледна креаторска имена. Представа јуришног ритма, са Кољадом у двострукој улози, редитеља и Духа Хамлетовог оца. Са изванредним Хамлетом (Олег Јагодин). И са памтећом музиком.

Балет и модерни плес добио је свој заслужени простор. Форсајт, међутим, ове године није изазвао ентузијазам на који је наишао са својом претходном продукцијом. „Yes, we can’t”, призива у сећање Бекета и његово саркастично уверење да је могао доживети бољи неуспех од доделе Нобелове награде. Оно што је неоспорно, међутим, то је велика умешност Форсајтових играча, сасвим близу, ипак, савршенству, као и маестралност нагласка комичне нијансе, органски уплетене у плесачки садржај...

Но, музичка представа о којој се нашироко говорило и писало била је опера „Евгениј Оњегин” у извођењу Бољшог театра. Савршена музичка постава, са изванредном Екатерином Шербаченко у улози Татјане, и исто тако добрим мушким делом ансамбла (Скандинавац Аудин Иверсен – Оњегин и, посебно, Алексеј Долгов – Ленски). Опера је изведена у једној од најбољих акустичких дворана Европе, Мегаро мусикис, пред препуним гледалиштем обе вечери. Оно што је такође пленило својом лепотом, функционалношћу и инвенцијом, била је режија Димитрија Черњакова. Сцена у којој Татјана пише, па и чита, своје љубавно писмо Оњегину, као и завршна сцена њиховог дуета у тренутку Оњегинове покајничке исповести, оставиле су слушаоце без даха. Драгоцен доживљај!

Најзначајнији антички театар на свету је тек одскора постао домаћин представама које се не баве искључиво античком драмом. Од времена када је велики грчки редитељ Димитрис Родирис (берлински ђак чувеног Рајнхарта), поново извео античку драму на отворени простор, а томе има добрих шездесетак година, углавном су игране представе Националних театара (Атина и Солун), а касније и слободних грчких позоришта. Јоргос Лукос је уздрмао поприлично воде мењајући правила Летњег фестивала. Пре четири године је дао зелено светло Фиони Шо, да на ограниченој сцени овог позоришта, уз ограничен простор за гледаоце, одигра Бекетову Вини у „Срећним данима”. Мало је рећи до каквих све коментара је ово довело. Али, зелено светло и данас сија. Да га није било, скоро 30 000 гледалаца за три вечери не би добили прилику ове године да се из Епидауруса врате опчињени Шекспировим „Ричардом III” у режији Сама Мендеса, и са Кевином Спејсијем у насловној улози. Јер, вратили су се заиста опчињени!

Кевин Спејси, уметнички директор лондонског Олд Вика, дошао је, задивио, и добио невиђен аплауз! Кевин Спејси се показао можда најбољим Ричардом који је до сада виђен на позоришној сцени. Другачији од „предратног” сер Лоренса Оливијеа, а и од „нацистичког” Јана Мекелена.

Сам Мендес се својом „једноставно” мирном праволинијском режијом, без излишних бравура, још једном доказао као врсни читалац Шекспира. Поставио је трочасовну представу без паузе, брзог ритма, са изванредним тимом глумаца.

Са папирном круном на почетку, која ће до краја остати папирна (као што власт зна да буде трошно папирна), савлађујући степеник по степеник стрми успон до толико жуђене апсолутне власти, Спејси ће у читавом низу узастопних сцена, без предаха (рано Шекспирово дело, па стога и технички безмало неизводљиво за протагонисту), држати чврсто и непоколебиво дизгине у својим рукама. На самом крају представе, док Ричмонд говори свој последњи монолог, а то траје добра четири минута,

Ричард III лебди над сценом обешен наглавачке, пркосећи, ни тада заувек безопасан (учинило ми се), победнику. Можда су то била највећа четири минута у каријери Кевина Спејсија. Требало је до њих доћи током свих претходних сцена, убиство по убиство...

Представа је рађена као условна политичка алегорија, алузија и коментар свевлашћа и диктатуре. Подсетник властодршцима о могућем крају (ако за њих има таквог подсетника). Мендес уводи на местима „хор античке драме”, јавно мњење (путнике лондонских лејланда руку високо учвршћених за држаче), у коментару догађања. Изванредна је сцена Ричардове „предизборне кампање”, која сведочи о непролазној макијавелијевској страсти за моћ, и данас. Ако не и више него у Шекспирово време. У крупном плану Кевина Спејсија на билборду, док држи Библију у руци, тај поглед, то притворно око диктатора који причекује у прикрајку, мало кога може да превари...

10.000 гледалаца су баш заслужено наградили ову, по свему, ретку представу!