Закон добар, примена лоша

Последњи извештаји о броју смртно страдалих на путевима у Србији нису охрабрујући. У односу на прошлу годину број погинулих повећан је за скоро 20 одсто, што јасно указује да, после добрих почетних резултата, стање у овој области поприма забрињавајуће размере. Где леже узроци погоршања безбедности у саобраћају, ако смо се сви сложили да је нови закон добар, направљен у духу најновијих европских стандарда, речју бољи од претходног?

Три су основна фактора безбедности у саобраћају: човек, возило и пут. Да би се постигао прихватљив ниво безбедности неопходно је да сва три „функционишу“ у складу са законом, то јест, задовоље потребне стандарде. Да ли је код нас то случај? Без дилеме тврдим да није. Почевши од основног, а то је обука возача, преко стања исправности возила, до стања путне мреже, све је у лошем стању. Возачи излазе из школе недовољно обучени и улазе у саобраћај који је све само не уређен. Ту их, поред недисциплинованих колега, чекају и лоше саобраћајнице, практично, изазови на сваком кораку. Колико је возача прошло обуку у ноћној вожњи по локалним путевима, по киши, магли, у саобраћајној гужви? Колико их је током обуке возило брже од 80 км/ч. Колико пута су извршили претицање, дали пун гас?

Колико познају основне карактеристике сопственог возила?

Други фактор је возило. Чињеница да је просечна старост возила на нашим путевима већа од 14 година довољно говори. Стари аутомобили немају савремене системе безбедности,попут електронске контроле стабилности, уређаја против проклизавања, против блокирања кочница, систем за појачавање снаге кочења, ваздушне јастуке… Таква стара возила у рукама неискусних возача представљају опасност за све учеснике у саобраћају. Колико се правих, правцатих „кршева“, зарђалих старудија, вози нашим друмовима, уредно регистрованих, што значи да су прошли технички преглед! Одржавање аутомобила је скупо, многи занемарују значај исправног возила, па штеде на ономе на чему не би смели. О томе колико је неисправних путничких аутомобила, камиона, па чак и аутобуса довољно говоре статистички подаци, односно периодичне контроле које обавља АМС Србије. Најчешће се ради о неисправним уређајима за кочење, управљање и светлосним уређајима.

Трећа „ставка“ је пут.

Истраживање АМС Србије у сарадњи са европским институтом за безбедност показало је да само аутопут Београд–Нишзадовољава европске стандарде. Већина осталих саобраћајница је ризичназа вожњу, у већем или мањем степену. Управо оне на којима се највише и гине. Најчешће се ради о лоше обележеним друмовима, без адекватне сигнализације, са нелогичним кривинама, без банкине, са контранагибима и лошим коловозом.

У свим разговорима који се воде када је безбедност саобраћаја у питању, као најчешћи узрок несрећа наводи се прекомерна брзина. Тачно је да брзина повећава ризик, али она није искључиви кривац. То произлази из свега горе наведеног. Јер, статистика опет показује да се несреће са најтежим последицама код нас догађају најчешће на локалним путевима, и то при брзинама мањим од 100 км/ч. Да би се овај проблем сагледао још боље, треба знати и то да су учесници најчешће млади људи, често тек пунолетни.

И недавна несрећа у којој је изгубљен један млади живот, а неколико сапутника је теже повређено,може да послужи као пример и укаже на то да је проблем безбедности много сложенији. Како је могуће да млади људи, са тек положенимвозачкимиспитом,управљају снажним аутомобилима без налепнице „почетник“ (која је обавезна законом), и после 23 часа, неретко и под дејством алкохола. Зар је бесомучно рекламирање пива,кроз спотове у којима су најчешће актери млади како уживају у радостима којекаквих „бир фестова“ који трају до дубоко у ноћ, допринос безбедности? Где је одговорност родитеља који је свом детету од 18 година дао снажан аутомобил и пустио га да јурца целе ноћи?

Када се погледа „структура“ саобраћајних несрећа,може се видети да у ноћним часовима највише страдају млади, било у возилима, било на моторима. Посебно су угрожени мотористи, који често возе бахато, пребрзо за услове пута, без регистрованих „машина“, обавезних заштитних кацига, у жељи да импресионирају околину, не слутећи каквој се опасности излажу.

Ту треба прозвати државу, односно друштво које не реагује адекватно и поред доброг закона. У закону јасно пише да влада мора два пута годишње да изађе пред посланике Скупштине са извештајима о безбедности саобраћаја. Када је то последњи пут (или уопште) учињено. Полиција је задужена за спровођење закона, али и ту ствари не стоје како треба. И поред знатно повећаних казни, податак да је за две године одузето тек нешто мање од 300 возачких дозвола због тежих прекршаја,може само да насмеје оне који су свакодневно у саобраћају. Тачно је да је мало полицајаца, али је такође тачно да су чешће у заседи,где наплаћују казне за прекорачење брзине од десетак, двадесетак километара на празном путу, него у саобраћајној гужви, на раскрсницама, опасним местима.

Колико сам пута пријављивао полицији перманентно кршење прописа (вожња преко пуне линије у контрасмеру из Улице Димитрија Туцовића према супермаркету „Веро“, или полукружно окретање) и до данас нисам видео ниједног полицајца, и поред уверавања дежурног у палилулском СУП-у да ће то спречити. Ништа од тога!

Још једна ствар код нас није решена како треба. Ради се о осигуравајућим кућама, односно законској регулативи у овој области. С обзиром на висину штете која може бити проузрокована, премије осигурања су ниске и не делују дестимулативно на већину возача. Такозвани малусиза оне који често изазивају сударе морали би да буду знатно виши, а за оне друге који не чине штету другима (бонуси) такође су мали и нису стимулативни. У свету, наводим пример В. Британије, свака штета нанета у саобраћају скупо кошта приликом осигурања возила. Постоје ризичне групе по више основа, као што су учесталост коришћења возила, одређене професије, делови града, млади возачи итд., за које су премије знатно више.

На крају, неопходно је да сви, а посебно млади возачи,схвате да је аутомобил опасно средство које као такво и закон дефинише и да се тако треба односити у саобраћају. Само тако, а уз побољшање она три основна фактора безбедности, и знатно већу присутност саобраћајне полиције, стање у саобраћају се може поправљати.