Zakon dobar, primena loša

Poslednji izveštaji o broju smrtno stradalih na putevima u Srbiji nisu ohrabrujući. U odnosu na prošlu godinu broj poginulih povećan je za skoro 20 odsto, što jasno ukazuje da, posle dobrih početnih rezultata, stanje u ovoj oblasti poprima zabrinjavajuće razmere. Gde leže uzroci pogoršanja bezbednosti u saobraćaju, ako smo se svi složili da je novi zakon dobar, napravljen u duhu najnovijih evropskih standarda, rečju bolji od prethodnog?

Tri su osnovna faktora bezbednosti u saobraćaju: čovek, vozilo i put. Da bi se postigao prihvatljiv nivo bezbednosti neophodno je da sva tri „funkcionišu“ u skladu sa zakonom, to jest, zadovolje potrebne standarde. Da li je kod nas to slučaj? Bez dileme tvrdim da nije. Počevši od osnovnog, a to je obuka vozača, preko stanja ispravnosti vozila, do stanja putne mreže, sve je u lošem stanju. Vozači izlaze iz škole nedovoljno obučeni i ulaze u saobraćaj koji je sve samo ne uređen. Tu ih, pored nedisciplinovanih kolega, čekaju i loše saobraćajnice, praktično, izazovi na svakom koraku. Koliko je vozača prošlo obuku u noćnoj vožnji po lokalnim putevima, po kiši, magli, u saobraćajnoj gužvi? Koliko ih je tokom obuke vozilo brže od 80 km/č. Koliko puta su izvršili preticanje, dali pun gas?

Koliko poznaju osnovne karakteristike sopstvenog vozila?

Drugi faktor je vozilo. Činjenica da je prosečna starost vozila na našim putevima veća od 14 godina dovoljno govori. Stari automobili nemaju savremene sisteme bezbednosti,poput elektronske kontrole stabilnosti, uređaja protiv proklizavanja, protiv blokiranja kočnica, sistem za pojačavanje snage kočenja, vazdušne jastuke… Takva stara vozila u rukama neiskusnih vozača predstavljaju opasnost za sve učesnike u saobraćaju. Koliko se pravih, pravcatih „krševa“, zarđalih starudija, vozi našim drumovima, uredno registrovanih, što znači da su prošli tehnički pregled! Održavanje automobila je skupo, mnogi zanemaruju značaj ispravnog vozila, pa štede na onome na čemu ne bi smeli. O tome koliko je neispravnih putničkih automobila, kamiona, pa čak i autobusa dovoljno govore statistički podaci, odnosno periodične kontrole koje obavlja AMS Srbije. Najčešće se radi o neispravnim uređajima za kočenje, upravljanje i svetlosnim uređajima.

Treća „stavka“ je put.

Istraživanje AMS Srbije u saradnji sa evropskim institutom za bezbednost pokazalo je da samo autoput Beograd–Nišzadovoljava evropske standarde. Većina ostalih saobraćajnica je rizičnaza vožnju, u većem ili manjem stepenu. Upravo one na kojima se najviše i gine. Najčešće se radi o loše obeleženim drumovima, bez adekvatne signalizacije, sa nelogičnim krivinama, bez bankine, sa kontranagibima i lošim kolovozom.

U svim razgovorima koji se vode kada je bezbednost saobraćaja u pitanju, kao najčešći uzrok nesreća navodi se prekomerna brzina. Tačno je da brzina povećava rizik, ali ona nije isključivi krivac. To proizlazi iz svega gore navedenog. Jer, statistika opet pokazuje da se nesreće sa najtežim posledicama kod nas događaju najčešće na lokalnim putevima, i to pri brzinama manjim od 100 km/č. Da bi se ovaj problem sagledao još bolje, treba znati i to da su učesnici najčešće mladi ljudi, često tek punoletni.

I nedavna nesreća u kojoj je izgubljen jedan mladi život, a nekoliko saputnika je teže povređeno,može da posluži kao primer i ukaže na to da je problem bezbednosti mnogo složeniji. Kako je moguće da mladi ljudi, sa tek položenimvozačkimispitom,upravljaju snažnim automobilima bez nalepnice „početnik“ (koja je obavezna zakonom), i posle 23 časa, neretko i pod dejstvom alkohola. Zar je besomučno reklamiranje piva,kroz spotove u kojima su najčešće akteri mladi kako uživaju u radostima kojekakvih „bir festova“ koji traju do duboko u noć, doprinos bezbednosti? Gde je odgovornost roditelja koji je svom detetu od 18 godina dao snažan automobil i pustio ga da jurca cele noći?

Kada se pogleda „struktura“ saobraćajnih nesreća,može se videti da u noćnim časovima najviše stradaju mladi, bilo u vozilima, bilo na motorima. Posebno su ugroženi motoristi, koji često voze bahato, prebrzo za uslove puta, bez registrovanih „mašina“, obaveznih zaštitnih kaciga, u želji da impresioniraju okolinu, ne sluteći kakvoj se opasnosti izlažu.

Tu treba prozvati državu, odnosno društvo koje ne reaguje adekvatno i pored dobrog zakona. U zakonu jasno piše da vlada mora dva puta godišnje da izađe pred poslanike Skupštine sa izveštajima o bezbednosti saobraćaja. Kada je to poslednji put (ili uopšte) učinjeno. Policija je zadužena za sprovođenje zakona, ali i tu stvari ne stoje kako treba. I pored znatno povećanih kazni, podatak da je za dve godine oduzeto tek nešto manje od 300 vozačkih dozvola zbog težih prekršaja,može samo da nasmeje one koji su svakodnevno u saobraćaju. Tačno je da je malo policajaca, ali je takođe tačno da su češće u zasedi,gde naplaćuju kazne za prekoračenje brzine od desetak, dvadesetak kilometara na praznom putu, nego u saobraćajnoj gužvi, na raskrsnicama, opasnim mestima.

Koliko sam puta prijavljivao policiji permanentno kršenje propisa (vožnja preko pune linije u kontrasmeru iz Ulice Dimitrija Tucovića prema supermarketu „Vero“, ili polukružno okretanje) i do danas nisam video nijednog policajca, i pored uveravanja dežurnog u palilulskom SUP-u da će to sprečiti. Ništa od toga!

Još jedna stvar kod nas nije rešena kako treba. Radi se o osiguravajućim kućama, odnosno zakonskoj regulativi u ovoj oblasti. S obzirom na visinu štete koja može biti prouzrokovana, premije osiguranja su niske i ne deluju destimulativno na većinu vozača. Takozvani malusiza one koji često izazivaju sudare morali bi da budu znatno viši, a za one druge koji ne čine štetu drugima (bonusi) takođe su mali i nisu stimulativni. U svetu, navodim primer V. Britanije, svaka šteta naneta u saobraćaju skupo košta prilikom osiguranja vozila. Postoje rizične grupe po više osnova, kao što su učestalost korišćenja vozila, određene profesije, delovi grada, mladi vozači itd., za koje su premije znatno više.

Na kraju, neophodno je da svi, a posebno mladi vozači,shvate da je automobil opasno sredstvo koje kao takvo i zakon definiše i da se tako treba odnositi u saobraćaju. Samo tako, a uz poboljšanje ona tri osnovna faktora bezbednosti, i znatno veću prisutnost saobraćajne policije, stanje u saobraćaju se može popravljati.