Нема боље „тезге” од буџетске

Шта је заједничко свим директорима различитих државних агенција, којих према нашој рачуници, има најмање тридесетак? То што њихова имена шира јавност вероватно никада није чула и што нико од њих нема плату мању од хиљаду евра. Изузетак је једино Ненад Дикић, директор Антидопинг агенције, чији месечни приходи износе око 92.000 динара.

Ипак са накнадом коју добија као члан Управног одбора Клинике за рехабилитацију др „Мирослав Зотовић“ и његова месечна примања прелазе „стотку“. Први међу њима је Никола Станков, председник УО Агенције за контролу летења, која се не финансира из буџета, а чија је месечна плата већа од 800.000 динара.

За многе од њих ово није једини извор прихода. Тако, на пример, Борислав Стојков, као директор Агенције за просторно планирање зарађује 133.000 динара, али има и још пет „плата“. Кад се на основну зараду додају и два професорска хонорара, једна накнада за чланство у комисији, приходи које добије из Центра за стратешка економска истраживања Војводине, његова лична примања на месечном нивоу прелазе 200.000 динара.

И Владислав Цветковић, осим плате директора Агенције за приватизацију као асистент на Економском факултету месечно зарађује 7.000 динара и још 36.000 динара надокнаде за чланство у Националној комисији за рачуноводство. А да ништа није свето, већ је све бруто и нето показује пример Првослава Перића.

Иако, као монах, по црквеним канонима не би смео да има ишта, владика Порфирије као председник Савета Републичке радиодифузне агенције месечно зарађује више од 171.000 динара. Уз то, добија и плату као професор на Православном богословском факултету од 93.000 динара.

Светко Ковач, директор Војнобезбедносне агенције уз плату добија и пензију од 70.000 динара, док Саша Вукадиновић, директор Безбедносно-информативне агенције, додатне приходе од 75.000 динара остварује по основу надокнаде трошкова становања.  

Напомињемо да је наше истраживање обухватило само оне институције које у свом називу имају реч „агенција“. Њих тридесетак државну касу годишње коштају око седам милијарди динара. Кад се на то додају још и управе, дирекције, комисије, фондови и различите службе, оваквих институција има безмало 130. И то није све.

Крајем прошлог месеца Влада Републике Србије основала је још једну агенцију – за социјално становање. Прошле године основана је и Агенција за рударство, без обзира на то што већ постоје Агенција за енергетику, али и Агенција за енергетску ефикасност.

Да није Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја грађани Србије не би могли да завире у новчанике држаних функционера које, као порески обвезници, они пуне. Листањем извештаја које о раду институција државни функционери шаљу поверенику Родољубу Шабићу, али и претрагом регистра Агенције за борбу против корупције, види се и да су неки од њих прекршили закон.

Тако Стојадин Јовановић, директор Агенције за безбедност саобраћаја, није пријавио колике приходе месечно остварује. У извештајима које, по законској обавези, шаљу поверенику за информације од јавног значаја једино је Снежана Манић, директорка Агенције за акредитацију здравствених установа, именом и презименом написала колико месечно зарађује. На то је додала и цифру од око 12.000 динара коју добија по основу минулог рада.

Сви други се у информаторима о раду крију иза функције. Има и оних до чије је плате могуће доћи само множењем коефицијената. Тако је, на пример из информатора о раду Агенције за осигурање депозита могуће сазнати само колики коефицијент остварује који запослени. Иако су, по закону дужни да ове информаторе објаве на видном месту на сајту, на интернет презентацијама многих од ових институција извештај се тражи готово као игла у пласту сена.

Са друге стране, има и оних, попут Агенције за привредне регистре, на пример, који су своју законску обавезу испунили, јер на порталу ове институције извештај о раду одмах упада у очи.

И буџети са којима располажу ове агенције нису за потцењивање. Тако пореске обвезнике заштита од јонизујућих зрачења и нуклеарна сигурност годишње коштају 30 милиона динара. Толики износ је ове године из буџета добила агенција којој је то у опису посла. Иначе, ова институција остварује и додатних осам милиона динара сопствених прихода.

Укупни расходи ове агенције већи су од 37 милиона динара. Више од 60 одсто чине расходи за запослене. Ипак, не зарађују сви у овој агенцији астрономске цифре. Тако, на пример, возач има плату од 21.000 динара, што је мање од републичког просека, док сарадници ове агенције месечно зарађују око 35.000 динара.

Иако се знатна средства из републичког буџета издвајају за њихово финансирање, државни ревизори још ниједном нису прочешљали финансијске извештаје ниједне од ових агенција.

– Тиме још нисмо стигли да се бавимо. Можда ћемо ове године почети ревизију завршног рачуна неке државне агенције – каже Радослав Сретеновић, државни ревизор.

Мирослав Прокопијевић, председник Центра за слободно тржиште, каже да директори ових агенција представљају четврту грану власти.

– За свој рад одговараће једино Светом Петру, а док их он не види ми ћемо их финансирати. Шалу на страну, то није српски рецепт. Овакве агенције постоје свуда у свету. Међутим, пракса је таква да кад се агенција формира неки други делови државе престају да постоје.

Овде се, међутим, функције гомилају. Све то показује да наша привреда још није реформисана и најбоље даје одговор на питање зашто је и даље рад у државној служби најисплативији.

Аница Телесковић