Ја сам прави Бартон Финк

Пре месец дана америчком глумцу, сценаристи, редитељу и продуценту Џону Туртуру, који је заједно са супругом, глумицом Кетрин Боровиц представио филм „Негде вечерас“ Мајкла ди Ђакома, у Карловим Варима додељен је председнички Кристални глобус за допринос светском филму, док га је публика френетичним аплаузима поздрављала као краља.

Иако се никада није могао похвалити допадљивим, симпатичним или херојским ликовима, Џон Туртуро (Бруклин, 1957) је апсолутни миљеник публике, глумац са култним статусом стеченим још 80-их година прошлог века, када је после мањих улога у филмовима „Очајнички тражећи Сузан“ и „Боја новца“, заблистао у филму „Учини праву ствар“ Спајка Лија, а одмах потом и у филму браће Коен „Бартон Финк“. Од тада, па у више од 60 досадашњих филмских улога, Туртуро је блистао у ликовима, чудака, лудака и свих врста „ишчашених“ ликова којима је подарио и срце и душу и незаборав...

Шта је то у оригиналном филму Теа ван Гога „06 (1-900)“ што Вас је привукло да урадите адаптацију и тако се придружите колегама Стенлију Тучију и Стиву Бушемију?

Сам ван Гогов оригинал је био заправо први комад који је он написао и то веома сексуално, што је део његове културе. Помислио сам да било веома забавно да одиграм то са Кети (Боровиц, прим. аут), али сам брзо схватио да би филм базиран на сат и по телефонског секса могао да буде досадан. Како нисам имао пуно времена да сам урадим адаптацију сценарија, предложио сам продуценту да то учини Мајкл Ди Ђакомо са којим сам већ радио на сценаријима, и како је он урадио одличан посао, предложио сам да он буде и редитељ филма...

И тако сте омогућили и Ди Ђакому редитељски деби и прикључили га тој необичној и креативној њујоршкој породици филмских стваралаца?

Срећа је ту укључена, сусрет са правом особом у правом тренутку је ту укључен. Ди Ђакомо је добио шансу да начини свој пробој и то је искористио на добар начин. Видите, пробој се може начинити у различитом животном добу. Луис Буњуел је имао своје ране успехе, а онда је 20 година живео од надсинхронизације филмова, да би тек касније у Мексику, добио поново шансу да снима филмове и то у својој педесетој години. Ди Ђакомо је био вредан моје помоћи.

Вама је својевремено помогао Ваш таленат и спремност да прихватите да „станујете“ у ликовима какве нисмо виђали пре?

Мислим да је мени највише помогло позориште, пуно представа које смо током и после студија играли на „оф-оф Бродвеју“, у које смо улагали и сопствени новац зарађен од прања судова. То ме је добро утренирало и оспособило, да се глумачки не сведем само на способност да урадим једну или две ствари. Позориште ме је научило да постанем свестран. Наравно, за озбиљнији успех потребно је и да вам неко да шансу, као што су је мени дали Спајк Ли и браћа Коен, који су писали улоге за мене. Пружену шансу, ја сам искористио. Успешно само зато што сам пре тога већ радио Брехта и Јонескуа, што препоручујем свим младим глумцима.

Вама је пошло за руком да не постанете типски глумац нити „специјалиста“ за итало-америчке ликове. Предпостављам да сте на томе тешко радили?

Нисам био типизиран ни у позоришту, па то нисам желео да будем ни на филму. Играо сам и играм много различитих етничких улога. Уосталом такво је и моје природно окружење. Родио сам се и одрастао у Бруклину и никада се нисам осећао искључиво америчким Италијаном.

Ваша нећака Аида Туртуро је блистала у улози емотивно нестабилне сестре Тонија Сопрана, а Ви сте улогу у „Сопрановима“ избегли?

Био сам почашћен понудом и заиста одушевљен тежином и озбиљношћу ове серије, али сам напорно радио на томе да побегнем од ње. Природа филма је да те одаберу за улогу на основу твога лица, а ја на то не могу да пристајем.

Чак ни када је у питању дружење са Џејмсом Гандолфинијем, кога сте одабрали за глумца у Вашем комично-музичком филму „ Романса и цигарете“?

Гандолфинија су ми предложили Џоел и Итан Коен. И видели сте колико је Џејмс у овој улози бриљантан. Он је нешто као анти-глумац, попут рањеног медведа из шуме међу свим тим женама које га у филму окружују.

Негде сам прочитала да је лик Мека у истоименом филму који сте режирали, најсличнији Вашем оцу?

И јесте инспирисан мојим оцем. Он је био грађевинар са властитим послом и као малог ме водио да собом да му помажем. Увек сам мислио да је то веома занимљив свет који гради мостове и облакодере, а мало се о њима зна и мало је филмских прича о њима.

Да ли је филмска режија нешто попут изградње куће?

Та два посла су сличнија него што то на први поглед изгледа. Изразити себе је нека врста „грађевинског“ посла. Желите да учините нешто смислено и нешто забавно, што није славље само за себе или славље за мене, већ је славље за свет око мене. Али, све те жеље треба „грађевински“, занатски уобличити, начинити чврсту конструкцију, како би филм био заиста добар. У том смислу, увек се дивим британском редитељу Мајку Лију.

Ваша је мајка била певачица и отуда та Ваша музичко-уметничко-глумачка црта?

Моја је мајка била певачица, а оба ујака џез музичари. У нашој се бруклинској кући много певало и било је прилично весело.

Тај осећај породичног окружења за Вас је и данас веома важан? Не мислим само на Вашу најблискију породицу, већ и на филмску, на људе са којима са којима стално радите, попут Спајка Лија и Коенових? Ви сте глумац који је највише пута радио са Спајком Лијем?

То је тачно. Ја сам бели заступник Спајка Лија и заправо сам црнац, што Спајк никада за мене није јавно рекао, али ево ја то гласно говорим! Ми смо добри пријатељи, ми смо бруклински пријатељи и из таквог пријатељства родио се и наш први заједнички филм „Учини праву ствар“. Поменули сте тај мој осећај за породично окружење и мислим да сте у праву. У ту своју породицу, осим Лија и Коенових са којима сам близак још од ране младости, уврстићу и Франческа Розија, Редфорда и Питера Вира.

Они су Вас охрабрили да и сами режирате?

Од њих сам научио пуно и могу рећи да ту заиста имам предност, али сам на крају, као редитељ, ипак сам и сам се морам изборити са залогајем који сам поставио испред себе.
„Бартон Финк“ је постао један од најцитиранијих филмова свих времена, како се са тим носите?
Просто је невероватно да овај филм није добио награду за сценарио, а то је заиста сјајан текст. Много смо се смејали док смо га снимали, а ја сам непрестано размишљао како ли су Коенови уопште добили паре за овакав филм. Током снимања родио се и мој први син, па је и то још једна важна успомена на њега. „Бартон Финк“ је заиста велики филм, то и даље тврдим са ове временске дистанце.

Никада нисте упали у замку да желите Ваши ликови буду симпатични, вољен или херојски?

Нисам. Ја сам заиста прави Бартон Финк!

----------------------------------------------------------

Породични родослов

(/slika2)У филму „Негде вечерас“, интимистичкој трагикомедији, причи о усамљеним душама које не могу да пронађу једна другу чак ни преко телефонских (секси) линија за одрасле (на фотографији сцена из филма), Џон Туртуро игра уз своју животну сапутницу, глумицу Кетрин Боровиц са којом има два сина: Амадеа и Диега. Клану Туртурових придружује се и Џонов рођени брат, глумац Николас Туртуро („Њујоршки плавци“) и нећака Аида Туртуро („Сопранови“). Сви они имали су мање или веће улоге у филмовима које је Џон режирао : „Мек“, „Илумината“, „Романса и цигарете“ и у најновијем „Страст“, који се тренутно даје у њујоршким арт-биоскопима...