Нема купаца за јадранска острва

Од нашег сталног дописника

Загреб – Лепо вам је на Јадрану? Купите острво само за себе. Наравно ако имате који милион евра .

На хрватском делу Јадрана све више приватних власника малих острва на којима углавном нема ништа осим камена и вегетације, жели да их прода, а о томе размишља и држава гледајући искуства Италије и Грчке које на тај начин попуњавају повелике рупе у државној благајни.

Међутим, после првобитне навале заинтересованих и неколико остварених продаја у милионским вредностима, купаца је напросто нестало, а разлог је једноставан: можете да купите острво, али на њему према постојећим прописима не смете ништа да градите. А да потрошите који милион евра само да би на свом острву могли да разапнете шатор, таквих ентузијаста баш се и није нашло.

Са продајом острва „лед“ је пробијен 2003. године када су анонимном купцу(сумња се у Ивицу Тодорића) браћа Хуљев-Тартаља продали острвце Смоквица код Рогознице у шибенском архипелагу, које је 200 година било у власништву њихове породице.. Међутим, то је у јавности изазвало такве бурне реакције у стилу да се странцима распродаје властита земља да је влада брзо донела прописе о заштити под чији режим је стављено 688 таквих острва претежно у приватном власништву да би се тако дестимулисала и практичнодаљња продајадомаћег природног блага.

Да би приватни власник могао да прода своје острво, по правилу наслеђено од предака који су на њему својевремено чували овце или га обрађивали, мора га прво понудити држави, па ако није заинтересована локалним властима. Тек ако и они не желе да га купе може тражити приватног купца. Постоји још једно ограничење: та острва имају статус пољопривредног земљишта, а оно се у Хрватској не може директно продавати странцима већ само ако отворе фирму у Хрватској, па преко ње.

Шта се губи оваквом крутом одбраном приватног власништва говори прича из Истре. Пре десетак година својевремено према Форбсовој лествици најбогатији човек на планети Владимир Јевтушенков купио је острвце Фрашакер недалеко од Пуле за тадашњих 1,1 милион немачких марака. Намеравао је да на њему сагради светски центар за ГСМ технологију у који би долазили на усавршавање стручњаци из целог света. Добио је за то подршку и власника „Мајкрософта“ Била Гејтса који је желео да се укључи у то, али је све убрзо пало у воду. На купљеног острву Јевтушенков није смео ништа да гради, осим да евентуално чува овце и кампује с породицом и пријатељима.

Тренутно се у Хрватској продаје неколико десетина приватних острва (чак и једно усред језера Козјак на Плитвичким језерима), али купаца више нема и то не због цена које су у милионским износима у еврима. Породице Бадурина и Марушић, на пример, после одрицања државе од права првокупа, продају два острвца у лошињском архипелагу за укупно 5,8 милиона евра. Има наравно и оних малих, пактично шкољева с мало зеленила, који се могу купити за пар стотина хиљада евра.

Власници бројнх малих острва све су незадовољнији чињеницом да су најзакинутији од свих приватних власника у Хрватској. Загорац може да прода виноград који је наследио о својих прадедова, Личанин може да прода своју шуму коју је наследио, Славонац своју њиву ако хоће, а Далматинац ништа не може са својим власништвом ако је неко ненастањено острво.