Богати ипак не плачу

Док је средином прошле седмице дим од запаљених зграда у сиромашним лондонским предграђима кварио поглед са вишеспратница Канари Варфа, мало ко је у луксузним канцеларијама ове пословне четврти источног Лондона помислио да део кривице за бунт младежи лежи и у њима. Политичари су за дивљање сиромашних младића кривили „породичне околности”, „образовни систем” а бунтовнике окарактерисали као „болесне”, занемарујући оно што је очигледно било један од разлога за изгредништво – драматично велики јаз између богатих и сиромашних.

Да неједнакост у расподели богатства у британском друштву није само утисак младих Тотенхема, Хакнија или Пекама, сведочи и чињеница да Велика Британија, према такозваном Ђинијевом коефицијенту, који је показатељ неједнакости у расподели дохотка, поприлично болује од социјално-економских разлика.

Према овом коефицијенту, који је измислио италијански статистичар Корадо Ђини, неједнакост у расподели укупног дохотка се мери од 0 до 100 процената, при чему ако је у некој земљи тај коефицијент нула сви њени грађани имају једнак доходак, док би коефицијент 100 значио да целокупан доходак неке земље одлази само једном човеку.

Ђинијев коефицијент за Велику Британију је 34 чиме она спада у европске земље са највећим јазом између богатих и сиромашних. Поређења ради, слични Ђинијев коефицијент имао је Египат пре револуције у којој је са власти збачен Хосни Мубарак. Штавише, аналитичари процењују да ће ове разлике у Британији бити и веће кад се спроведу све планиране мере штедње.

Према оцени Пепеа Егера, аналитичара за западну Европу при лондонској консултантслој кући „Ексклузив аналисис”, није се у потпуности размислило о свим последицама.

„Ово је резултат деценијског нарастања подела и маргинализације, а мере штедње ће свакако то још учинити горим. Да, полиција може да успостави контролу бројним људством, али то није одрживо, бар не дугорочно. Морамо да прихватимо да се све ово може догодити поново”, каже за Ројтерс Егер.

Међутим, неједнакост у расподели богатства је постао проблем целог света, будући да 40 одсто светске популације (око две и по милијарде људи) живи са мање од два долара дневно, док десет одсто најбогатијих контролише чак 54 одсто укупног светског богатства. Премда се питање све веће богаћења богатих и сиромашење сиромашних често у расправама пребацује на терен сукоба заступника и противника капитализма, Ђинијев коефицијент показује да се огромне социјално-економске разлике бележе и у капиталистичкој Америци и у комунистичкој Кини, али и у веома сиромашној Африци.

Тако је, према последњим доступним подацима које је објавила америчка ЦИА али и међународне економске организације, Ђинијев коефицијент неједнакости прихода у САД износи чак 45 одсто, Русији 42,2, Кини 41,5 (према појединим изворима 50), а Јапану 39,7. У богатом Хонгконгу коефицијент неједнакости у расподели богатства је чак 53,3 а и Бразил, као једна од најбрже растућих економија на свету, болује од овога те бележи Ћинијев коефицијент од чак 56,7 одсто.

Драматичне социјално-економске разлике бележе се и у афричким државама као што су Намибија (70,7), Јужна Африка (65), Лесото (63,2), Сијера Леоне (62,9), Централноафричка република (61,3), Замбија 50,8 и Гамбија (50,2). Упркос сиромаштву, сличан јаз имају и латиноамеричке државе – Хаити (59,2), Колумбија (58,5), Гватемала (55,1), Хондурас (53,3) и Чиле (52,4). Афричке и латиноамеричке државе, иначе, бележе највеће разлике јер у тим државама огроман број људи живи у великој беди, док узак круг велепоседника и индустријалаца узима за себе највећи део националног дохотка.

Најмањи Ђинијев коефицијент на свету има Шведска (23), а следи Норвешка (25) док је просек у Европској унији 30,4.

Највећи раст неједнакости у расподели дохотка бележи Кина, чији Ђинијев коефицијент је протеклих година „експлодирао” док се на „Форбсовој” листи 937 најбогатијих људи на свету појавило њих 64 из Кине. Иако је Денг Сиаопинг, који је Кину усмерио ка тржишној економији, својевремено рекао да „уколико постоји поларизација, реформе ће пропасти”, актуелна власт у Пекингу упркос појединим мерама не успева да смањи огромне социјалне разлике.

Поједини критичари сматрају да су огромне разлике последица тога да се моћници у државним кинеским корпорацијама труде да задрже моћ и богатство за себе, премда је очигледно и да Кина у беспоштедној трци за економским растом покушава да уштеди на радницима. То потврђују статистике, према којима је између 1997. и 2007. године удео плата радника у бруто друштвеном производу пао са 53,4 одсто на 46 процената, док су владини приходи драстично порасли. Аналитичари указују да би ово могло да доведе Кину у позицију да је веома снажна држава са економски ослабљеним грађанима.

Будући да се назире нови талас економске кризе, јаз измешу богатих и сиромашних само ће се продубити а у тој рачуници богаташи широм света очигледно немају разлога да плачу. Штавише, амерички милијардер Ворен Бафет, који је добар део свог богатства стекао повољном куповином компанија, јуче је говорећи о евентуалној новој рецесији у САД поносно рекао: „Што ниже ствари падну, то ја више купујем”.

---------------------------------------------------------------

Србија у складу са просеком у ЕУ

Иако сваки просечни држављанин Србије има утисак да су социјално-економске разлике у земљи огромне, у поређењу са Кином, САД, Русијом или Бразилом, Србија има умерене разлике измешу богатих и сиромашних и Ђинијев коефицијент јој износи 26 одсто, према подацима уочи кризе 2007. године. Према оцени статистичара, овај коефицијент за Србију је сада нешто већи (између 32 и 33 одсто), али и даље на целом Балкану Ђинијев коефицијент варира од 26 до 34,1 одсто што је углавном у оквирима просека Европске уније.