Идиоте имамо! Недостаје нам Достојевски

На кога је то мислио виспрени Милован Витезовић, чији смо афоризам узели за наслов? Читаоцима препуштамо да према властитом сазнању и нахођењу изаберу своје јунаке.

Антички лекари су афоризмима лечили оболеле појединце, данашњи афористичари лече цело друштво. Па нека неко каже да медицина није узнапредовала!

А тек Срби, за које је Станиша Милосављевић, у предговору књиге Милена Миливојевића „Ово није Данска”, написао: „Без икакве сумње, српски афоризам се налази на првом месту у свету и то је највећи домет домаће књижевности”.

За научно проучавање политичких афоризама у Србији недавно је Дивна Бијелић из Новог Сада, прва на Балкану, испред свог имена и презимена уписала магистарско звање после успешне одбране тезе „Српски политички афоризам од 1988. до 2008” на Факултету политичких наука у Београду. Марљиво је сакупила, обрадила и протумачила више од 3.000 афоризама 123 афористичара из Србије, Републике Српске и Црне Горе.

Кратка мисао на зиду плача

Због чега је одабрала, баш, ово раздобље?

Зато што је обележено бурним превирањима, па је претпоставила да је то оставило трага у афоризмима. Само је држава неколико пута мењала назив (и границе). Смењивала су се и друштвена уређења, барем на хартији. Рат је постао свакодневица, мир прижељкивано стање. А афористичари? Највише су се бавили „светлом будућношћу”, да се политичари не осећају изневеренима.

Да ли су афоризми лековити, као што смо на почетку поменули?

Јесу, из два разлога. Први се тиче оца афоризма, прослављеног старогрчког лекара Хипократа, за кога су то била кратка медицинска упутства („Кад прелазе границе и сан и несаница су лош знак за здравље”). Други подразумева да „враћа помереног човека у равнотежу”, објашњава Дивна Бијелић истичући: „Афоризам је кратка мисао уцртана и исписана на грубом зиду плача. Он је настао због суза које су пожелеле да нестану. Афористичари су, дакле, и лечници у оној мери у којој званична медицина прескаче властиту одговорност.”

При томе се позива на италијанског дипломату и теоретичара медицине из 17. века, Филипа Кавријана, који изједначио појаве које доводе до болести у човековом телу и оболевање друштва и државе. Зар нас на то не опомиње и Слободан Јанковић: „Да би му спречили опадање косе, скинули су му главу на време”?

И један од најуважаванијих поштовалаца афоризма, енглески филозоф, есејиста и државник Франсис Бејкон, поставио га је на пиједестал из три разлога, од којих је један медицинске природе.

У делу „Нови Органон” он је записао да „афоризми морају да се стварају из мождине и самог средишта науке”, вероватно сматрајући да врсни афористичар мора бити мало надарен за филозофију. На основу тога Дивна Бијелић закључује да се од афористичара очекују, најмање, два талента – за књижевност и за филозофију.

Ни јасно, ни гласно, ни часно

Зашто афоризам као најсажетији књижевни израз није на (с)цени у домаћој књижевности и култури?

„Вероватно због тога што су књижевне теорије оптерећене претенциозним разглабањима већине теоретичара који ни сами не умеју да скрате, па самим тим не воле када је нешто кратко и јасно”, образлаже наша саговорница. „А узрок томе су разне друге некњижевне појаве, појединци и интересне заједнице којима одговара стање у којем је све запетљано; ништа није ни довољно јасно, ни гласно, а богами ни часно. Уосталом, афоризам је књижевно-филозофски осврт на проблеме друштва и државе, а има много теоретичара, критичара и културних посленика у странкама који не воле да се сукобљавају с влашћу подржавајући афористичаре.”

Од афоризма се, дакле, очекује отворена мисао, у чему је предњачио немачки филозоф Фридрих Ниче. А код нас?

Дивна Бијелић подсећа да је помало незахвално издвајати појединце, али је подсетила да ће, свакако, остати упамћени афоризми „Демократија је када ниси затворен зато што си био отворен” (Влада Булатовић Виб), „Кад нас још мало разгазе, бићемо стварно велика Србија” (Милован Вржина), „Што је наша земља мања, теже ће је погодити када је буду бомбардовали” (Милован Илић Минимакс), „Ми смо питом народ, само би будала могла да прође поред нас а да нас не узјаше” (Срба Павловић), „Последњи пут кад смо бранили Европу, петсто година среће нисмо имали” (Драган Рајков Раденовић) и тако редом.

Нека и потписнику буде дозвољено да из обимног рукописа одабере неколико који верније дочаравају наше савремене (не)прилике него стотине испразних редака научника и политичара: „Влада нема социјални програм. То је шанса да се и неко спасе” (Дејан Милојевић), „И скупштински чекић се понаша као посланик. Лупа” (Небојша Боровина) и „Овако голи само у рај можемо” (Ненад Милошевић).

Хоћемо ли убудуће, најпре, покуцати на врата неког афористичара јер прегледи и лекови ионако све чешће поскупљују?

------------------------------------------------------

Филозофи и електричари

У Институту за филозофију Универзитета у Лондону 2008. године основана је Светска афористичка организација. Постоје научници који тврде да је афоризам узвишени спој књижевности и филозофије.

Иако незванично постоји већ неколико деценија, Београдски афористичарски круг (БАК) званично је установљен исте године, али у просторијама Више електротехничке школе у Београду.