НИЈЕ СВЕЈЕДНО

"Какав то утицај може имати на предстојеће изборе? Коме ће то користити?". У последње три недеље ова питања се постављају штагод да се догоди. Багзијево сведочење, Шешељев штрајк глађу, хапшење царинске мафије, пријем у Партнерство за мир... Све се посматра искључиво из угла избора. "Зашто баш сад?" и "Да није у питању нека предизборна игра?", следећа су питања која најчешће искрсавају.
Нашој јавности никада није недостајала склоност ка параноичним конструкцијама.
Али, "предизборна параноја" као да је данас достигла врхунац.

То није само ствар менталитета. Многи су постали нервозни, превише нервозни пред ове изборе. Уосталом, велики су улози у игри. У питању су, најпре, многи послови повезани са влашћу. Није свеједно да ли ће "наши људи" правити владу, или макар држати неко важно министарство. Или ће све то радити супарнички пословно-политички клан. Није свеједно ко ће обавити приватизацију великих и богатих предузећа као што су ЕПС, НИС или Телеком. У питању су милионски послови, животне зараде. А када је толики новац у игри шале више нема. Раздражени кланови преносе нервозу на своје новине и телевизије. Ови је преносе на своје читаоце и гледаоце. И тако, напетост у друштву све више расте.

Друго, за многе политичаре и њихове странке ови избори су бити или не бити. Код нас често политика није само могућност да поново добијете министарство. Она је и најбоља заштита од затвора. Можете бити прави разбојник, али ако имате своју странку нико вам ништа не може. Чим видите полицајца одмах завапите – "Ово је напад на моју странку, иза овога стоје политички мотиви, то су ми све напаковали моји политички конкуренти...". И полиција вас одмах, као врућ кромпир, баца из руку. Стога су за многе ови избори љута борба да се преживи – и остане на слободи.

И треће, са изборним прагом од пет одсто нема шале. Да бисте остали у политици у Србији треба да скупите најмање 170.000 гласова. То уопште није лак посао. Сетимо се само колико је странака то покушавало на прошлим изборима – и колико њих је у томе успело. Од 19 изборних листа прошло је свега шест. А ко не прође, зна да је политичка смрт веома близу. Неке странке, које су, децембра 2003, са великим амбицијама ушле у такмичење, нису успеле да преживе ни до наредних избора. Ко се данас још сећа Либерала Србије, Лабуристичке странке, Реформиста Србије, Социјалдемократије, Социјалистичке народне странке, Коалиције Војводина, Народне сељачке странке, ДХСС, Јула... Нема више ни Демократске алтернативе, Отпора или Странке српског јединства... Слаби и мали нестају, остају само највећи и најјачи – то је закон изборног чистилишта званог петопостотни праг.

Због тога је неизвесност огромна. Погледајте само колико се странака бори за цензус: СПО, СПС, Г17 плус, ЛДП, ПСС, СДП... Јасно је да све не могу да уђу у скупштину. Чак се може догодити да их погоди пех па да ниједна не уђе. И шта онда? СПО се већ једном, 2003, враћао из мртвих (пошто 2000. није прошао у парламент). Тешко да ће му то још једанпут поћи за руком. Не успе ли и сада, он одлази у историју. СПС је, после 2000. године, претрпео много јаких удара – од збацивања с власти до хапшења и смрти лидера. Може ли уопште преживети још један удар – неслогу и евентуални расцеп после недељног конгреса? Или ће се и он преселити у политички музеј? Г17 плус се, после метеорских успеха, свео на Динкића и на његову огромну енергију. Та странка је толико млада (основана је тек пре четири године) да још није ни стигла да постане странка. Не квалификује ли се, неће је бити ни у музеју. ЛДП са савезницима – смеју ли да не успеју? И да од револуционара и модернизатора постану бизарни политички кепеци, који служе за увесељавање публике у ТВ брбљаоницама...

Дакле, није свеједно. Политичари су нервозни, бизнисмени су нервозни, амбасадори су нервозни... Само обичан човек нема разлога да се узбуђује. Он сад треба само да се опусти и ужива гледајући како се, за промену, и газде секирају. И да у таквом расположењу прослави празнике. А онда, после 21. јануара, све ће опет бити као и пре. Врат у јарам, вуци и слушај како се газде на колима веселе. До неких нових избора...