Кад медведи „заплешу”

Медведи у Србији се сматрају угроженом врстом, и на листи су заштићених животиња. Све доскора, међутим, могли су се видети у наметнутој улози „уличних забављача”, која је многима дошла главе. Ненад Секулић, начелник Одељења за биодиверзитет Завода за заштиту природе Србије, прича за „Магазин” о судбини три такве медведице.

– Мечкарење је било занимање сиромашних ромских породица које су до пре неколико година „слободно” држале медведе у својим двориштима.Уз звецкање даира, на сеоским вашарима, ове животиње, узете из природе још док су били мечићи, изводиле су „плес” и на тај начин за своје власнике обезбеђивале новац за живот.

– Методе кроћења и дресуре, које су примењиване, биле су, рецимо, загревање плехова по којима су медведи играли, пробијање брњице и ослепљивање! – наводи Секулић. Последица овакве тортуре су психички поремећаји, који остају током читавог живота, нарушено физичко здравље и, најзад, смрт.

Старији Београђани још памте мечкара који је свог „штићеника” на ланцу, са алком у брњици, доводио пред кафану „Грмеч” да забави госте. Било је лето, велика врућина, и мечкар је предложио пролазницима да часте медведа хладним пивом. Келнер је убрзо пружио животињи флашу, па другу, па трећу... Сваку је несретна звер сасула у грло уз цуга, држећи је предњим шапама, док се пропињала на задњим. После неколико литара пива (што за газду, што за меду), један од оних који су плаћали пиће приметио је да би, ипак, требало престати, јер би „пијани медвед могао постати опасан!“.

Медведи лишени зимског сна и основних услова за животослобођени су ланаца у Србији 2007. године, доношењем Закона о потврђивању Конвенције о очувању европске дивље флоре и фауне и природних станишта, познатије као Бернска конвенција. Већ наредне године три медведице – Касандра, Саида и Божана – одузете су од мечкара из Крушевца и Пожаревца и привремено пренете у прихватилиште Белица у Бугарској. Србија, наиме, нема такво прихватилиште, мада, како каже наш саговорник, планирано је да се једно, по међународним стандардима, изгради на Златару.Основни услови за изградњу азила за медведе су следећи: да је подручје брдскопланинско, богато водом, густом шумом, брлозима за зимски сан, пољанама и сунчаним местима за игру и одмор животиња.

Популација смеђих медведа у Србији, јединих који слободно живе у нашој земљи, према последњим подацима броји шездесетак животиња. Има их на Тари, Голији, у југозападном Полињу и око Старе планине... Неколицина још живи у заробљеништву. О медведима, осим државе и стручњака, у Србији брину и невладине организације за заштиту животиња.

Бугарски парк за опоравак медведа – један од три таква у Европи – налази се у јужном делу планине Риле, у месту Андрианов чарк, на 12 километара од града Белице у области Благоевграда, и на 180 километара од Софије.Настао је захваљујући фондацијама „Четири шапе” из Аустрије и „Брижит Бардо” из Француске.Прихватилиште је на надморској висини од 1.200 до 1.345 метара и заузима површину од 12 хектара. Отворено је крајем 2000. године и у њега је уложено више од два милиона евра.

– Парк је издељен на седам сектора, међусобно одвојених спољним жичаним оградама висине преко три метра, и унутрашњим електричним.Међутим, сви сектори су повезани тунелима и прелазима, који особљу Парка олакшавају прилаз за потребе прегледа и преноса животиња.У оквиру прихватилиштасу информациони центар са просторијама за особље и смештај хране за медведе,ветеринарска амбуланта и галерија за посетиоце.

Уовом простору 26 медведа, колико их је било прошле године у прихватилишту, наставља свој живот да, уз помоћ добрих људи, доживи дубоку старост, и то барем налик на ону у природи. На жалост, за Касандру, једну од три медведице доведене из Србије, било је прекасно – прича Секулић, који је у Парку боравио службено, како би присуствовао увиђају и утврђивању околности угинућа Касандре, сахрањивању њених посмртних остатака и контроли услова, квалитета смештаја и неге преостале две медведице из Србије.

Никада више, надамо се, никоме пред кућом неће заиграти мечка, ни добровољно, ни под штапом и ланцима немилосрдног господара.

------------------------------------------------

Од Мадрида до Берлина...

Мечкарење у Русији

Медвед, чест лик из народних бајки и предања Русије, истовремено је и симбол ове земље (па и Олимпијских игара у Москви 1980), али и многих градова у свету, рецимо Берлина у Немачкој, Мадрида у Шпанији и Берна у Швајцарској. Разни спортски клубови такође су изабрали ову животињу за свој заштитни знак.

...Од Тедија до Јогија

Плишани медведић (на енглеском „теди бер”), омиљена дечија играчка, први пут се појавио почетком 20. века, односно након што је 16. новембра 1902. у „Вашингтон посту” објављена карикатура Клифорда Беримена како амерички председник Теодор Рузвелт (звани Теди) на повоцу води малог, уплашеног медведа. Допадљиви, чупави смеђи медведић направљен од текстила већ наредне године се појавио у једној бруклинској радњи за децу, а свега неколико месеци касније појавио се и на другој страни океана, на сајму играчака у Лајпцигу, где га је као свој производ представио немачки „Штајф”. Малишани широм света веома брзо су меканог меду пуњеног памуком прихватили као нераздвојног другара у игри и сну... а све остало је историја.

Јоги, Вини звани Пу, Педингтон... овековечени су у популарним цртаним филмовима, у стриповима, у неким од најлепших дела књижевности за децу и одрасле. До данас су добили и музеје широм планете, и толику популарност, да је стручњацима постао најтежи задатак да убеде децу (и одрасле) да прави, живи медведи нису безопасне играчке, и да их је у природи најбоље оставити на миру.