Борба за право на смрт

ТРАГОМ ВЕСТИ
Присталице права на "достојанствену смрт" доскора су били мањина која се, у борби да озакони своја уверења, супротстављала не само званичном правном поретку својих земаља, верским канонима и лекарској етици, већ и свим оним добронамерним грађанима који су, додуше, били спремни да у начелу прихвате оправданост еутаназије као крајњег чина милосрђа према неизлечивим болесницима, али не и њено спровођење у пракси. А онда су ствари почеле да се мењају. Неколико случајева који су, уз широку медијску покривеност, потресли свет, покренули су гломазну законодавну машинерију и, успут, учинили да многи дотадашњи заговорници "живота по сваку цену" почну другачије да посматрају питање свесног, намерног престанка живота. Чак и у католичкој Италији, где је живот "светиња", а еутаназија најстроже забрањена.

Италијанска министарка за спољну трговину Ема Бонино одлучила је почетком седмице да дводневним штрајком глађу подржи 60-годишњег земљака Пјерђорђа Велбија, тешко оболелог од атрофије мишића, који већ месецима узалуд тражи да га скину са апарата за вештачко дисање. Странке италијанске левице стале су на страну легализације еутаназије, али се партије десног центра томе оштро противе.

Писмо председнику

У септембру је Велби затражио од председника Италије Ђорђа Наполитана да му одобри право на прекид вештачки одржаваног живота, а како ни то није дало резултат, осморо активиста из кампање за подршку Велбију је пре неколико дана започело штрајк глађу захтевајући укидање закона који еутаназију санкционише као кривично дело кажњиво затвором. Велби се обратио италијанском председнику и јавности преко видео-снимка, уз помоћ дигиталног гласа компјутера: "Да сам Швајцарац, Белгијанац или Холанђанин, не бих морао да се овоме подвргавам, али ја сам Италијан, а овде нема милости."

Еутаназија је, наиме, легализована у ове три европске земље, а у Швајцарској већ годинама постоје и специјалне клинике у којима се пацијентима из иностранства указује професионална "помоћ у одласку на вечни починак". Једна од њих је "Дигнитас", која своју "хуману делатност" обавља у Цириху. Њени посетиоци, називани "туристи смрти", углавном долазе из Европе, али и са других континената да би ту примили смртоносну дозу пентабарбитал натријума и ушли у бесповратну кому.

Услови за "милосрдну смрт"

Холандија, прва земља у којој је озакоњено право на "милосрдну смрт", одредила је веома јасне услове за еутаназију. Сме је затражити само човек који пати од дуготрајних и неподношљивих болова услед болести која се не може излечити, нити његово стање побољшати, и који се за "прекраћивање мука" свесно и добровољно определио. Лекар, одабран да изврши еутаназију, мора да добије сагласност још једног колеге, а пацијент своју жељу мора лекару да предочи у писаној форми.

Али, шта са болесницима у коми? Да ли их треба лишити права на спокој зато што нису у стању да га сами затраже? Ко може уместо њих то да учини? Ко је тај који ће проценити да је у интересу пацијента да умре? Вероватно понета управо таквим размишљањима, федерална власт у Аустралији је 1997. године  укинула "помоћ у самоубиству" коју је, годину дана раније, легализовала северна територија ове државе.

Након Холандије закон о еутаназији усвојен је и у парламенту Белгије, а први Белгијанац којем је било допуштено да својевољно оконча живот уз лекарску помоћ био је 39-годишњи Марио Верстрате. У Шпанији је битку за легализацију "убиства из самилости" покренуо Рамон Санпедро Канеан, некадашњи морнар, који је 35 година лежао потпуно одузет. Након што је изгубио све правне битке у својој домовини, обратио се Европском суду за људска права у Стразбуру. Потоњи је, додуше, претходно одбио сличан захтев (сада већ покојне) Енглескиње Дајане Прети која је дуго боловала од фаталног, болног облика парализе. Британски закон је остао неумољив, али је анкета спроведена међу грађанима показала да 80 одсто Британаца подржава еутаназију.