Рамазански поклони

Прво толерисан, а потом изложен све снажнијем спољном притиску због незапамћеног насиља, сиријски председник Башар ал Асад коначно је пристао да прекине крвави обрачун са сопственим народом.

Асадово обећање, дато генералном секретару УН, уследило је после наглашеног публицитета датог повлачењу трупа из Хаме, Дир ал Зура и Латакије – три града која су били мета жестоке рамазанске офанзиве, започете 1. августа.

Да ли је прекид ватре изнуђен или Асад сматра да су – после пет месеци револта, близу 2.000 мртвих и хиљада похапшених – тенкови и војници обавили посао. Да је режим безбедан, да је пацификовао протесте, преживео највеће изазове, па може да се нада да ће опрезним спровођењем обећаних реформи изаћи из међународне изолације.

Како је обећање пропраћено извештајима о новим погибијама, Вашингтону је превршило: експлицитно је саопштио да 46-годишњи офталмолог, именован за председника, после смрти његовог оца, 2000. године, мора да иде и да ће Сирија добити нове америчке санкције.

Да ли је „раис” за мало закаснио, не успевајући да избегне замку какву су САД раније поставиле Муамеру Гадафију? Какву нису хтеле да поставе владару Бахреина који је истом репресијом и позивом на интервенцију саудијских трупа одбранио свој трон.

У Сирији је све почело мирним протестима инспирисаним догађајима у Тунису и Египту. Захтевало се испуњење давно датих реформских обећања, не и промена режима или одласка председника.

Допуштајући протесте, укидајући, после 48 година, ванредно стање или политички монопол владајуће БААС партије, режим је све време – упоредо са репресијом – градио реформаторски имиџ.

Слушајући Асадову саветницу Бутаину Шабан, једну од најелоквентнијих фигура арапског света, стицао се утисак да је процес реформи у току. Њене речи сугерисале су да је део захтева демонстраната легитиман, али да је криза произведена напољу и да је код куће примењују наоружане банде.

Док су активисти људских права почели гласно да траже Асадов одлазак и пребројавали цивилне жртве, власт у Дамаску је, као потврду уплитања неидентификованих група под оружјем, укњижила чак 500 погинулих војника и припадника снага реда.

У првим месецима уличних протеста, сиријске власти могуће да су помислиле да имају подршку за оно што раде јер је готово све што се чуло од света било – ћутање. Изрази високе забринутости који су одашиљани из САД, Русије, УН или Арапске лиге, нису утицали на званични Дамаск. Ни заједнички текст шефова дипломатија Британије и Немачке који су Асаду поручили да има само један избор: или реформе или одлазак.

Речи и само речи учиниле су да режим продужи са својом бизарном стратегијом иако је сиријска улица током августовског рамазана ухватила нови ритам: мобилизације су биле дневне, а не као раније само после молитви петком.

Изгледа да је то превршило, па је Асад узвратио изненађујуће оштром офанзивом: рамазански поклон било је насиље које је за недељу дана однело близу 300 живота. Отпор је донекле утишан, али по цену нових жртава које појачавају ехо протеста и додатно тестирају већ нарушени председников ауторитет.

Ако је успео да се сачува, Асад понајвише може да захвали на лојалности армије, 17 различитих служби безбедности и активиста владајуће БААС партије – чији врхови припадају шиитској мањини из секте Алавита, који чине око 15 одсто од 23 милиона сиријског становништва; делом и чињеници да многи Сиријци страхују од модела демократије који су САД наметнуле Ираку, уваљујући га у непрекинуте сукобе шиита и сунита.

Дилеме су се, ипак, умножавале. Докле ће армија моћи истовремено да се распоређује по растућем броју градова укључених у протесте? Шта уколико се они преселе за Алепо, или Дамаск?

Без обзира што у операцијама учествују махом алавитске дивизије и Републиканска гарда, под контролом Асадовог брата Махера, докле би армија била спремна да пуца на демонстранте без обзира што и њени припадници гину у сукобима са неидентификованим наоружаним групама?

Сукоби у Сирији, као и у Бахреину или Јемену, нису изазвани секташким разликама сунита и шиита, већ захтевима за више социјалне правде и политичких слобода.

Силина рамазанског одговора учинила је да Асад убрзо изгуби подршку сунитских Арапа Јордана и Залива. Ризикује да му леђа окрене и Турска, која је, после месеци добронамерних упозорења да се прихвати реформи и окане насиља, запретила ултиматумом.

Башаров отац Хафез, Сирију је у конфликте укључивао онолико колико да задржи статус регионалног играча, али да избегне било какве насилне реперкусије. Била је то политика врхунског заната који је Хафез три деценије филигрански учио, а Башар вешто примењивао 11 година.

Онда је стигло Арапско пролеће које је Сирија дочекала као талац породичног легата, једнопартијске владавине и секташких подела које су Французи направили још 1922.

Асад је учинио све да остане на власти, укључујући и најаву обуставе војних дејстава. Правовремено или закаснело? Довољно или не?

Амерички потез, најављиван, али одлаган, тешко да ће на краћи рок променити ишта у понашању Дамаска, али је несумњиво снажан сигнал Асаду да више није добродошао у међународној заједници, док нове санкције треба да појачају притисак на чврсто језгро режима.

Асад још има шансу. Сирија је била, и биће, на мети притисака споља, али ти притисци се, пре свега, тичу сиријске политике наспрам Израела, а мање унутрашње политике. Што значи да би притисци умногоме били блокирани, ослабљени, уколико режим прихвати реформе и дефинитивно одустане од репресије; престане да спољну причу уплиће у домаћу.

Чини се логичним, јер уколико ситуација у Сирији измакне контроли, прети да се несагледивим последицама прелије по региону – а у том случају највишу цену ће платити како власт у Дамаску тако и сиријски народ у целини.