Добош их удара само на два

Vladimir Kostadinović feat. Jimmy Greene – „Course of Events“ (Jive Music)

Деби албуми имају посебно место у каријерама музичара, имајући значај личне карте, улазнице у свет одраслих. Владимир Костадиновић (Ковин, 1980) школовао се у Београду, класа Мирослава Карловића и Грацу, класа Хауарда Кертиса, афирмисао на аустријској џез сцени и успут заслужио награду за најбољег бубњара на италијанском фестивалу Tusciainjazz 2008. године. Дипломирао је 2009. године и одмах заказао термине у Њујорку за снимање првог албума.

Албум „Course of Events” снимио је у друштву истакнутих америчких џезера млађе генерације. Тенор саксофон свира Џими Грин (Т. Херел, К. Родити, Ф. Хабард, Х. Силвер, С. Туре, Л. Неш, А. Коен, К. Акуња, К. Барон, Џ. Линднер...), клавир Дени Грисет (Б. Хигинс, Џ. Колмен, Џ. Меклин, В. Херинг, В. Рубин, Н. Пејтон, С. Вилсон, Б. Вилијамс, Р. Малон, Џ. Пелт...), а контрабас Мет Бруер (Г. Озби, Г. Рубалкаба, Л. Кониц, Д. Санчез, Т. Бланшар, А. Паркс, Џ. „Тејн” Вотс, Р. Махантапа, Џ. Ескрит, Ј. Херман...). Наведена искуства музичара које је упослио у остварењу свог сна највише говоре о самом Костадиновићу. Са нотама под мишком, правац међу мајсторе: највећа искушења нема смисла одлагати!

На албуму се налази пет Владимирових композиција и две туђе нумере – Мингусова балада „Duke Ellington’s Sound of Love” и „Hey, It’s Me You Are Talking To”, Виктора Луиса. Музика, како би се и очекивало од овог квартета, припада чистом постбапу. Костадиновић је већ сазрео као аутор, његове теме брзо хватају и инспиришу солисте на издашне импровизације. Укусну чорбу одмах ће закувати ватрени унис у уводној нумери „Listen To The Band”, затим квартет плови трочетвртинским тактом насловне композиције, свира фанки у „The Only Sound”, игра се полиритмиком теме „Tour Through The Universe” и описује мрак у балади „Gruener Daumen”.

Главни јунак овог албума је Џими Грин, у чијим тоновима препознајемо раскошне инспирације из прошлости, од Колтрејна, брже нумере до Вебстера, баладе – соло у „Duke Ellington’s Sound of Love”, је вероватно најбољи моменат на албуму, али и речник своје генерације (Џошуа Редман). Звук Грисетовог клавира је у миксу исувише повучен позади. Његове квалитете ћемо у пуном светлу осетити тек у миру „Gruener Daumen”. Бруер је ефектнији у подршци осталима. Необично за бубњара-лидера, Костадиновић ниједном не остаје сам – његова соло експертиза је дискретна, увек у друштву осталих чланова бенда. У тој улози је очигледно задовољан, процењујући да је за прво самостално студијско искуство довољно себе представити у улози прецизног пратиоца са разноврсним асортиманом решења: имате утисак да се за бубњевима стално нешто занимљиво дешава, али вас не ремети са главног курса.

Албум има двојако дејство, у пуном светлу представљајући ауторски таленат Костадиновића, као и способност да се ухвати у коштац са најбољима из бранше. Боља лична карта од такве се тешко може замислити.

Blazin’ Quartet – „Jalkan Bazz“ (Metropolis Records)

Други албум описује одрастање. СрђанИвановић (Сарајево, 1983) основао је Blazin’ Quartet 2008. године, са колегама са студија у Холандији. Као најбољи бенд на конкурсу DutchJazzCompetition, заслужили су снимање првенца „Finding A Way” (Challenge Records, 2009), промовишући га на финалној вечери џез такмичења Европске радиодифузне уније. До другог студијског снимања, Ивановић је постао главни аутор, а уместо Румуна Алекса Симуа тенор саксофон (и AKAI EWI – електронски дувачки инструмент) сада свира Холанђанин Жоао Дрисен. У бенду су и даље шведски тромбониста Михаел Рерби и бугарски басиста Михаил Иванов, док им се повремено прикључује Златко Барачкај, на грамофонима.

Blazin’ Quartet

Продукцију албума „Jalkan Bazz” потписује Рамбо Амадеус. Ово је радикална одлука. Не треба сумњати да се Рамбо није задовољио пасивном улогом, нити да је квартет припремио музику којом би се максимално приближио његовим идејама. Тако смо добили изузетно свеж производ, који у основи има џез сензибилитет, али и поседује укусе на које нас је Рамбо навикао. Тако је и албум постао занимљив за домаће тржиште, па је остварена сарадња са Metropolis Records.

Осам нумера потписује Ивановић, две Рерби, једну Рамбо Амадеус. Природно се претапајући на албуму, одају утисак свите. Већину нумера карактеришу мелодије инспирисане балканским фолклором, које углавном заједно износе тромбон и саксофон у пријатно сложеним интервалима. Композиције немају класичну форму: основним мелодијама обично претходе дужи амбијентални уводи („Hope”), дувачки инструменти се често удвајају и у „соло” деоницама („Gianni”), синтетизовани звуци мешају се са акустичним (U.E.N), ритам се разбија и саставља у другачијем метру унутар појединих нумера („Zorba The Grieg”), откачени семплови појављују се кад их нико не очекује („225 Call Me”).У просечној минутажи од 4,5 минута по песми, соло деонице немају функцију доказивања појединаца, већ подржавања одређене атмосфере, фанки вожња саксофона у „Miloš Flies Over Amsterdam”, тужни тромбон у „Dream”.

У духу наслова, албум представља луцидно изврнуту варијанту балканског џеза. Фолклорни састојак је свуда присутан, али и спретно умешан у кашу фанкија, афро-бита, модалног џеза, „Take Five” свинга – ниједну композицију није могуће сврстати у јединствену жанровску фиоку. Неретко се у истој нумери размењују осећаји дубоке туге и велике радости. Овакав разнолик карактер састојака и креативни сукоб амбијената духовито описују речи Рамбове нумере „About Everything (It’s Complicated)”: „Волимо да компликујемо музику покушавајући да излечимо своје фрустрације.” Јесте, њихова музика је веома компликована, али се чини да лако излази из њих. Тако звуче само бендови који дуго раде заједно.

„Jalkan Bazz” је албум који поседује све квалитете врхунског европског џез производа. Blazin’ Quartet има отворен пут у сам европски џез врх, потребно је мало среће да стигну тамо где су заслужили.