Како рећи не дрогама

Ево нас у сезони у којој се неизбежно, и скоро ритуално, изнова, кроз осврте и анализе, откривају два лица Србије, и два културна обрасца која, по тим анализама, одражавају прилично „шизоидну слику овдашњег културног живота”. Та два лица су, наравно, Егзит и Гуча. И, наравно, све те анализе кажу: Егзит једнако дрога. Гуча једнако алкохол. А, сасвим у складу са степеном прихваћености који конзумација алкохола има у култури Срба, сам алкохол се не види као тамно наличје животног и културног обрасца, већ као повод да се ствари мало „упристоје” онда када, стварно, пређу меру и прелију се на распусно ђускање, по кафанским столовима, и „кркање месишта”. Али, „упристојити” алкохолисану Гучу било би исто као када би тркачима Формуле 1 било речено да је све то лепо али да треба да „упристоје” брзине на разумну меру.

Са друге стране, дрога се сматра за тамну и опасну појаву која доводи до губитка елана, енергије, и животне оријентације, па се решење за Егзит тражи у враћању почетног полета који је овај фестивал имао.

Истине ради треба споменути да, у Србији, постоје још два лица која припадају овој класификацији. Треће, прилично често лице, јесте оно које каже и алкохол и дрога. А четврто, код нас понајређе виђено, али ипак постојеће лице, каже ништа ни од алкохола ни од дроге. Ипак, и даље, баук хара земљом. Тај баук зове се дрога. И зато је овај текст, заправо, осврт на дрогу а не допринос анализи дијаболе која се, сезонски, појављује у облику шизо-питања: Егзит или Гуча?

Дакле, у месецу јуну, ове године, једна, веома јака комисија, коју су оформиле Уједињене нације, објавила је резултате свог рада. Ево неких од чланова те комисије: Карлос Фуентес, писац из Мексика, Цезар Гавириа, бивши председник Колумбије, Ернесто Зедиљо, бивши председник Мексика, Фернандо Енрике Кардосо, бивши председник Бразила (председавајући), Георгос Папандреу, премијер Грчке, Џорџ Шулц, бивши министар иностраних послова САД, Хавијер Солана, бивши високи функционер ЕУ, и бивши министар иностраних послова Шпаније, Кофи Анан, бивши генерални секретар УН, политичар из Гане, Луиз Арбур, бивши високи комесар УН за људска права, активиста из Канаде, Марио Варгас Љоса, писац, из Перуа, Пол Вокер, бивши шеф Федералних резерви САД, Ричард Брансон, предузетник, оснивач Виргин групе, из Велике Британије, Рут Драјфус, бивша председница Швајцарске, Торвалд Столтенберг, бивши министар иностраних послова Норвешке, и бивши високи комесар УН за избеглице. Неки од њих нама су врло добро познати из њихових балканских радова.

Прва реченица, у извештају ове комисије, гласи овако: Светски рат против наркотика (дрога) пропао је а произвео је разарајуће последице у животима појединаца и друштвених заједница широм света. Из концизно и јасно писаног извештаја ове комисије, сазнајемо и њене следеће налазе и ставове. Пре 50 година Уједињене нације покренуле су тзв. „Јединствену конвенцију о наркотицима и опојним дрогама”. Пре 40 година амерички председник Ричард Никсон покренуо је америчку државу, и њене органе, у свеопшти рат против наркотика. Ове иницијативе су пропале и данас је неопходна хитна и фундаментална реформа у националним и глобалним политикама контроле наркотика.

Принципи и препоруке ове комисије су:

Укинути криминализацију, маргинализацију и стигматизацију људи који употребљавају дроге а другима не чине нажао. Разбијати предрасуде и погрешне оцене које се односе на тржишта дрога, употребу дрога, и зависност од дрога. Подстицати покушаје власти да дођу до модела законске регулативе дрога који ће да ослабе снагу организованог криминала а, истовремено, да ојачају здравље и безбедност становништва. Ова препорука посебно се односи на канабис (марихуана) али комисија подстиче покушаје декриминализације, и правне регулативе, који, ове циљеве, могу да остваре и у случају других врста дрога. 

Поштовати људска права појединаца који употребљавају дроге. У потпуности укинути поступке који се користе у име наводног лечења, и одвикавања, од дроге а то су: принудно задржавање и затварање, физичко и психичко малтретирање, дакле све оне поступке који су у супротности са основним стандардима и нормама који штите људска права као и право на самоопредељење.

Ове препоруке треба применити и на појединце који се налазе на крајњим тачкама у систему илегалног тржишта наркотицима као што су фармери, курири, продавци на мало. Многи од ових појединаца су жртве насиља и притисака или су, и сами, зависници од дрога. Хапшења и слања у затвор десетина милиона оваквих појединаца, која су се десила у последњим деценијама, препунила су затворе и уништила огроман број живота, и породица, а нису допринела да се смањи понуда илегалних дрога, нити да се смањи моћ криминалних организација.

Треба заменити поједностављене поруке типа „кажи не дрогама” и политику „нулте толеранције” – едукативним напорима. Репресивне активности треба да се концентришу на криминалне групе, али тако да се умањује њихова снага и домет а, при томе, приоритет треба да буде смањење насиља и малтретирања.

Глобални режим прохибиције наркотика заменити стратегијама и политикама које су фискално одговорне а засноване су на науци, здрављу, безбедности и људским правима. Разбити табуе који се односе на дебату о наркотицима и причу о реформама постојећег система. Време за акцију је одмах! Закључује комисија УН.

Како би у земљи Србији могла да започне овако, јасно препоручена акција, одмах? После 40 година љутог ратовања, у које је била укључена и Југославија, а сада је укључена и Србија, тешко да један извештај, макар сачињен од стране оволиког броја искусних људи, а подржан од Уједињених нација, може да заустави погрешне битке, огромну штету и ненадокнадиве губитке, које рат против наркотика производи.

Ипак, и у овој земљи која, већ вековима, као основно средство за проширење свести, и доспеће у алтернативна психичка стања (среће), користи алкохол, а за појачање ефекта користи отров пакован у облику цигарета, постоји озбиљна потреба да се, горе приказане, препоруке комисије УН добро проуче и ставе на дневни ред.

Некоме, можда, може да се учини да, поред огромног океана проблема, у коме се налазимо, и једва пливамо у њему, и као народ и као држава, не треба, сада, да журимо и стављамо, на дневни ред, још једну тему која, не само што је компликована, па и опасна, већ је и морално-етички магловита а економски, ако ништа друго, јако замршена. Али, подстакнути налазима комисије УН, можемо јасно да констатујемо да се један масиван рат, покренут са циљем да нас спаси од моралног пропадања, претворио, у до сада невиђену варијанту моралне перверзије. Јер,управо овај рат претворио је људе који јетребало да буду пацијенти у робијаше, криминализовао је понашање које нема за последицу жртве, а при томе најчешће је циљао управо оне чија су боја коже, или друштвено порекло били први, и до тада једини, друштвени преступи.

Да ли ми треба да кажњавамо затвором, или поправним домом, клинца који у дворишту своје зграде, у летњој ноћи, са друштвом, запали џоинт марихуане или да криминализујемо студента који, на Петроварадинској тврђави, пред концерт омиљене рок групе, попуши лулицу хашиша, уништимо му породицу, и њега, у будућем окружењу? Или треба да заузмемо став који каже. Уживај, али пази шта радиш даље. Свако претеривање, у било чему, може да убије. А хероин убија засигурно. Као што, уосталом, радимо када су у питању и цигарете и алкохол.

На све то, за младе генерације, увек иде и потреба да се одгонетне како је дошло до тога да су, у темеље свих древних, па и садашњих цивилизација, уграђени високи домети, поготово у култури и уметности, појединаца, група, па и читавих организација, који су природне дроге употребљавали као подстицај за стварање величанствених дела, од којих многа обележавају читаве епохе. Од древних култура северне и јужне Америке, до Конана Дојла, и Битлса. Од исконских цивилизација Индије и Блиског истока до Фројда и Тарантина.