Тулум уз шампањац, сарме, лук, пиво…

Један од бендова који ће сутра увече свирком затворити „Бир фест” на Ушћу биће шесточлана хрватско-словеначка „скупина” – „Лолобриђида”, тренутно једна од најтраженијих група на простору бивше СФРЈ, која има два албума и Ем-Ти-Ви награду. Једна од две певачице бенда Ида Престер, коју је јавност упознала и као водитељку на Ем-Ти-Вију, објашњава да су бенд назвали по икони италијанског глумишта Ђини Лолобриђиди, и додаје:

– Шта фали старој Ђини? Има 84 године, мужа упола млађег, још је активна, фотографише, прави изложбе… А притом има статус италијанске филмске диве, познате по гламуру и огромним грудима. Осим богате европске пензије, заслужила је барем један балкански бенд назван по њој и улицу у Палерму.

Ако су Лејди Гага и Роишин Марфи стилски узор женском делу бенда, ко су онда музички хероји?

„Yeah yeah yeahs”, „The Knife”, „Peaches”, „New Young Ponny Club”, Лејдитрон, „Crystal Castles”… То волимо. А како звучимо? Ваљда ко „Guns’n’ Roses”.

И „Династија” је, за вас, непресушни извор инспирације...

Мислим да Кристл и Алексис никакви турски хохштаплери не могу да избаце из игре. Њиховатуча у базену обележила је детињство све деце рођене у осамдесетима. На сву срећу, тада смо већ имали ТВ у боји, без тога би пола утиска пропало.

Пре две године добили сте Ем-Ти-Ви награду за најбоље регионалне извођаче. Да ливам је то признање отворило нека врата?

Постали смо главне фаце, клинци се ложе, бакице нам дају екстрашаргарепу на пијаци… Дигло нам је самопоуздање,што је за бенд најбитније. Сваки пут кад потонеш, и помислиш да је боље да пустиш све и запослиш се у јавној служби, е тад погледаш на полицу и видиш тај сребрни федер с мало метала. И поново си тинејџер којем то значи свемир. Сви ми музичари смо клинци, хвалите нас, аплаудирате нам, од тога живимо. Од хонорара се нико није превише хлеба најео.

Свираће чак и једну обраду Здравка Чолића: Ида Престер и чланови бенда „Лолобриђида”

Свираћете на „Бир фесту”. Колико ваши урнебесно забавни наступи иду уз галоне пива?

Ха, ха, наши наступи иду и уз пиво и уз шампањац, а и уз сарме, маслине, шпек, лук… Што је већи унос калорија, то има више енергије за дивљање у публици!Потрудићемо се да направимо фешту, тулум за наше фанове који воле диско-панк, али и „падобранце”. Циљ нам је да буду задовољни и они који су навратили јер је бесплатан улаз. Пружићемо им саундтрек за скакање и вриштање, мали енергетски поклон од шест хрватско-словеначких „партијанера”. Свираћемо чак и једну обраду Здравка Чолића, тако да нема грешке – журкааа!

Већ сте свирали на фестивалима попут „Сигета”, „Егзита”... Где више „ради” адреналин –пред препуном главном бином на „Егзиту” или на „интимнијем” концерту?

Увек има адреналина! Да будемискрена – пред сваки концерт морам бар два путау тоалет. Често ме од треме улови пет минута пре изласка на позорницу, па трчим, а бенд ми се увек смеје. Свеједно да ли је пред 50 или 50.000 људи, увек је фрка. Излазиш пред непознате људе који ће сат времена гледати у тебе, пратити сваки покрет, дошаптавати се, критиковати музику, оцењивати одећу, певање, ноге и сало на трбуху... Сви ми у бендовима смо егзибиционисти, овисници о адреналину. То је као екстремни бициклизам или фри-клајмбинг. Можеш да паднеш, а можеш и да победиш.