Код три пудријере

Откако ми је деда ономад донео прве ћевапе из „Кикевца“, кафане с којом се граничила његова кућа на Чубури, омилили су ми се укуси везани за београдску кафану, сасвим посебну институцију духа и тела.

Памтим да сам с неким необичним страхопоштовањем гледао како маторци – сви су тада били маторци – налакћени на црвено-беле чаршафе на квадрате с мераком сипају кафу из џезви или лагано цевче ракијицу из чокањчета.

На столу још велика ћаса с тврдо куваним јајима. О зиду окачен дрвени рам с „Политиком“ коју је обичан свет много више волео него државну „Борбу“.

Нешто ћаскају. Шта, бог би га знао. Када дођу кући ни женама не умеју да кажу. Па зашто онда седе? „Баш зато“, рекао би Душко Радовић.

Времена су се мењала. С њима и места окупљања, пића, столњаци, келнери, гости.

Кафићи нису постали деминутиви кафана олајисаних подова и упуштено омаланих зидова, већ изазови архитектама ентеријеристима да утроше што више алуминијума, месинга, мермера и стакла.

Италијански еспресо почео је да потискује турско-грчку кафу. Шљиву су заменили шкотски виски и руска вотка, а алко-патриотизам се вратио тек уласком у моду воћних ракија, кајсије и дуње.

Да се разумемо пре него што пређем на ствар. Нисам „конзерва“, како би се у сленгу описао неко конзервативан. И сам свратим до Страхињића бана или до редизајнираних ресторана.

Одбрана кафана коју почињем заснована је на другим аргументима, не на носталгији.

Београд волим и баш зато могу да кажем да он није посебно леп.

Сем положаја који му је географија дала ушћем двеју река, не може да се подичи богатом баштином културе – оно што је вековима стицао векови су односили у ратовима или бомбардовањима. Музеји му и сада зврје затворени.

У време Аустроугара почео је, али није стигао, да се урбанистички дотера, да исполира линије кровова испод којих би се уз булеваре слагале дотеране фасаде као у Паризу или Мадриду. Поприлично је хаотичан, посебно од времена када су дозволе за надградње постале уносан бизнис корумпираних општинара.

Београд нема Биг Бен, Ајфелову кулу, Колосеум, Бољшој театар, пирамиде. Светски прописи преполовили су хук некад моћне „Маракане“.

Све то нема, али када с правом треба нечим да се похвали, онда је то Дух Београда. Његов неозидани шарм који дању вијуга улицама а ноћу плута по сплавовима. Који је давно усидрен по кафанама, још од 1522. када је Београд негде на старом Дорћолу добио прву кафану у Европи.

У кафанама су основани прва српска берза, прва српска спортска друштва. Српски добровољци су се у кафани пријављивали за ратове, ту је био организован и први сајам књига, пише Видоје Голубовић, аутор књиге „Механе и кафане старог Београда“.

У кафанама се извођене прве позоришне представе и филмске пројекције. У једној од њих засјала је прва сијалица у Београду, у другој је зазвонио први телефон.

Кнез Милош је на власт враћен на Светоандрејској скупштини одржаној – у пивари. У кафани је после Првог светског рата заседала Народна скупштина.

Кафана је била и родно место демократије. Ту се у најбољој српској традицији псовала и оговарала власт. О писцима и песницима да не причам.

Кафана је место комуникације. Све ређа оаза која се одупире отуђењу и усамљености на које наводи Интернет својим четовањем.

Кафана је пре свега традиција. Паметне земље држе до своје традиције. Британци чувају пабове. Немци пивнице. Грци таверне. Градске власти Рима забраниле су надирућим Кинезима да отварају нове ресторане како би сачували своје траторије и пицерије.

А ми? Кафане се пресељавају, још чешће затварају. Пресељавају се у сећања док се на њихова места усељавају окупатори вођени искључиво логиком профита.

Капитализам, посебно овај у нашој изведби, бездушан је. Али, инвеститоре или закупце и могу да разумем. Не разумем оне који им дају дозволе, допуштају да промене намену. Који мирно гледају како се на наше очи топи део српске традиције.

Крајем 19. века у данашњој Македонској налазила се 41 кућа и 21 кафана. Када сам почео да радим у „Политици“ још је постојао „Бермудски троугао“, мистична територија у којој су новинари „нестајали“ усред радног времена. Више је нема.

Прошетајте Булеваром ослобођења. Сада тамо на потезу од Аутокоманде до Славије више нема кафана. Нема „Славинца“, Павикине „Четворке“ „Орача“, „Мале астрономије“, „Звезде“.

Отишао је и највећи део славног „Трандафиловића“ који је постојао од 1929. Фирма „ДМ“ обећавала је да ће један од последњих боемских бисера претворити у кафе. Слагали су. Претворили су га у парфимерију.

Док се други диче својом традицијом, ми је расћердавамо, распродајемо и уништавамо. Ако је кафана иманентно својство духа Београда, а јесте, зашто га гурамо назад у боцу? Докле ће овим просторима да лети крилатица оног Требињца који је рекао да ће после бомбардовања направити „лепши и старији“ Дубровник? Зар морамо прво нешто темељно да разрушимо да бисмо се накнадном памећу сетили да поново градимо?

Чујем да сада опет неки парфимеристи – „ДН“, „Лили“, ко ли већ – нуде да ђутуре купе „Орач“ и кафић преостао од „Трандафиловића“ Шта ће остати од „Три грозда“? Три пудријере? Има ли краја овом тевтонском походу против београдских кафана?

Где ће пензионер за мале паре да попије кафу? Где ћу моћи да изведем госта из света који је, поред Новака, чуо и за српска јела „на кашику“? О ком ћу то ћевапу и бризлама моћи да причам ако некоме сутра падне на памет да и Рашину „Чубуру“ претвори у продавницу козметике и кућне хемије? Ако затворе Дулетов „Соколац“ да нећу можда пихтије да једем у „Хајату“?

Они, градски оци или општинске тече, морају да воде рачуна колико о будућности, толико и прошлости града. Његовој традицији и души којом се толико поносимо.

Уме ли неко да каже доста! Не може баш све за новац. Не смеју сви квадрати да буду на продају да би добили друге квадрате за зараду.

Има сасвим довољно места где могу да се купе улошци са крилцима. Апелујем да се спасу угрожена скровишта хрскаво печених пилећих крилаца. На жару.

У супротном, ваљда под утиском књиге о Арапском пролећу коју пишем, нећу се либити да оснујем покрет грађанске непослушности.

Нека цвета хиљаду цветова. Оставите кафане на миру. Барем оне праве које су дух Београда као драгоцену зимницу вековима чувале по бокалчићима за „намештај“ од белог вина.