Увертира за Амстердам

Веома добар избор домаће музике у извођењу БГО "Душан Сковран" којим је дириговала Исидора Жебељан (1967) приказан је на последњем концерту у Скупштини града. Концерт је непосредно уследио после избора Исидоре Жебељан за члана Српске академије наука и уметности, најмлађег академика међу тако скромним бројем композитора у Oдељењу за ликовну и музичку уметност.

Поред њене музике, најпре смо се поново сусрели са "Еклогом" Лудмиле Фрајт (1919-1999) такође једне нежне и префињене даме, значајне композиторке које се само ретки присећају, а која је увек имала свој поглед и пут, своје звучне просторе и "сребрне звуке" и утрла стазу за будуће женско музичко писмо.

Концерт за виолину и гудаче Александра Обрадовића (1927-2001) настао је у последњим годинама ауторовог живота, изведен у Новом Саду и у оквиру серијала "Светске премијере" Телевизије Београд, али тек сада доживео и београдску премијеру. Дело набијено емоцијама, чији нас други став, по силини емоција, надахнућу и искрености неодољиво подсећа на један други ауторов лагани став кога се сећамо са посебним афинитетом (Нениа из Концерта за виолончело и оркестар). Као да су та два става допуне истог тужног и коначног опроштаја од живота... Изузетно су успели и први и, посебно, трећи став Концерта за виолину и гудаче, па смо били изненађени неуобичајеном променом технике и стила компоновања што смо се приближавали ка крају дела. Виолинисткиња Јулија Хартиг није се устезала да неоромантичарски, са много емоција обоји своју деоницу, па је и била одличан тумач партитуре.

"Расковник" за 13 гудача био је некада манифестни комад композитора Вука Куленовића (1946) и целе једне генерације окупљене око новог етно-звука, али импрегнираног у другачију стилску и естетску раван од до тада опстајућег националног стила. Своју виталност, снагу и исконску музичку жицу, дело је демонстрирало и ове вечери, без обзира на велику дистанцу у времену, потврђујући и тиме своју вредност (настало је 1978).

Тумачење БГО "Душан Сковран" било је на нивоу задатка и оних њихових интерпретација по којима смо их препознавали.

Цео други део програма припао је делима Исидоре Жебељан, чији нас је избор у Академију наука пријатно изненадио и обрадовао доказујући како и у ригидном, често неправедном гласању приликом пријема нових чланова у ову институцију ипак има "пукотина" које су најдубље када је у питању жена, још млада и – композитор. Сигурно је да она има још много шта да каже, њен опус није ни близу закључења и дефинисања у стилу, утолико је избор бизарнији и утолико више буди оптимизам. О пуном стваралачком импулсу сведочила су и нова дела па смо најпре слушали "Нове Ладине песме", за сопран и гудачки оркестар (2006), а затим већ познату и извођену "Скомрашку игру" за камерни оркестар (2005).

Шест "Нових Ладиних песама" тумачила је сопран Анета Илић не инсистирајући на тексту (који нисмо разумели) већ на преливању гласа са инструментима. Исидора Жебељан евоцира нетемперовано народско певање у понирању гласом, казује другачији приступ изворишту, једном речју, она поседује таленат и оригиналност, веома ретке и драгоцене особине уопште међу савременим композиторима.

"Скомрашка игра" својим полетом у првом и трећем ставу, и контрастом у другом, ставља у први план робусну хармонију и еруптивни ритам на начин великих узора и класика музике 20. века проналазећи локална изворишта од светске вредности у српском средњем веку.

Повици "браво" из пуне сале публике скоро да са сигурношћу наговештавају успех истог концерта који ће за неколико дана бити поновљен у дворани Музикхебау у Амстердаму.