Uvertira za Amsterdam

Veoma dobar izbor domaće muzike u izvođenju BGO "Dušan Skovran" kojim je dirigovala Isidora Žebeljan (1967) prikazan je na poslednjem koncertu u Skupštini grada. Koncert je neposredno usledio posle izbora Isidore Žebeljan za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, najmlađeg akademika među tako skromnim brojem kompozitora u Odeljenju za likovnu i muzičku umetnost.

Pored njene muzike, najpre smo se ponovo susreli sa "Eklogom" Ludmile Frajt (1919-1999) takođe jedne nežne i prefinjene dame, značajne kompozitorke koje se samo retki prisećaju, a koja je uvek imala svoj pogled i put, svoje zvučne prostore i "srebrne zvuke" i utrla stazu za buduće žensko muzičko pismo.

Koncert za violinu i gudače Aleksandra Obradovića (1927-2001) nastao je u poslednjim godinama autorovog života, izveden u Novom Sadu i u okviru serijala "Svetske premijere" Televizije Beograd, ali tek sada doživeo i beogradsku premijeru. Delo nabijeno emocijama, čiji nas drugi stav, po silini emocija, nadahnuću i iskrenosti neodoljivo podseća na jedan drugi autorov lagani stav koga se sećamo sa posebnim afinitetom (Nenia iz Koncerta za violončelo i orkestar). Kao da su ta dva stava dopune istog tužnog i konačnog oproštaja od života... Izuzetno su uspeli i prvi i, posebno, treći stav Koncerta za violinu i gudače, pa smo bili iznenađeni neuobičajenom promenom tehnike i stila komponovanja što smo se približavali ka kraju dela. Violinistkinja Julija Hartig nije se ustezala da neoromantičarski, sa mnogo emocija oboji svoju deonicu, pa je i bila odličan tumač partiture.

"Raskovnik" za 13 gudača bio je nekada manifestni komad kompozitora Vuka Kulenovića (1946) i cele jedne generacije okupljene oko novog etno-zvuka, ali impregniranog u drugačiju stilsku i estetsku ravan od do tada opstajućeg nacionalnog stila. Svoju vitalnost, snagu i iskonsku muzičku žicu, delo je demonstriralo i ove večeri, bez obzira na veliku distancu u vremenu, potvrđujući i time svoju vrednost (nastalo je 1978).

Tumačenje BGO "Dušan Skovran" bilo je na nivou zadatka i onih njihovih interpretacija po kojima smo ih prepoznavali.

Ceo drugi deo programa pripao je delima Isidore Žebeljan, čiji nas je izbor u Akademiju nauka prijatno iznenadio i obradovao dokazujući kako i u rigidnom, često nepravednom glasanju prilikom prijema novih članova u ovu instituciju ipak ima "pukotina" koje su najdublje kada je u pitanju žena, još mlada i – kompozitor. Sigurno je da ona ima još mnogo šta da kaže, njen opus nije ni blizu zaključenja i definisanja u stilu, utoliko je izbor bizarniji i utoliko više budi optimizam. O punom stvaralačkom impulsu svedočila su i nova dela pa smo najpre slušali "Nove Ladine pesme", za sopran i gudački orkestar (2006), a zatim već poznatu i izvođenu "Skomrašku igru" za kamerni orkestar (2005).

Šest "Novih Ladinih pesama" tumačila je sopran Aneta Ilić ne insistirajući na tekstu (koji nismo razumeli) već na prelivanju glasa sa instrumentima. Isidora Žebeljan evocira netemperovano narodsko pevanje u poniranju glasom, kazuje drugačiji pristup izvorištu, jednom rečju, ona poseduje talenat i originalnost, veoma retke i dragocene osobine uopšte među savremenim kompozitorima.

"Skomraška igra" svojim poletom u prvom i trećem stavu, i kontrastom u drugom, stavlja u prvi plan robusnu harmoniju i eruptivni ritam na način velikih uzora i klasika muzike 20. veka pronalazeći lokalna izvorišta od svetske vrednosti u srpskom srednjem veku.

Povici "bravo" iz pune sale publike skoro da sa sigurnošću nagoveštavaju uspeh istog koncerta koji će za nekoliko dana biti ponovljen u dvorani Muzikhebau u Amsterdamu.