Лепо је бити у туђој кожи

Специјално за „Политику”

Салцбург–Недавно отварање изложбе „Друштвене улоге – фантазијска игра улога” у салцбуршком Музеју модерне уметности – МdM протекло је као секвенца из видео рада „The mad masters” Саше Пола. После великог броја политичара, директора музеја и кустоса, присутнима се кратким говором обратила енглеска краљица Елизабета Друга која је потом симболично пресекла врпцу на улазу у музеј. Све главе била су упрте у њу, блицови су севали, настао је жамор али, иако је сличност између оригинала и копије фрапантна, забуне да је међу обичним људима заиста Елизабета Друга није било.

Мери Рејнолдс, један од најбоље плаћених двојника на свету, овде је ускочила у улогу свог живота за шта јој је одато и мало признање. Међу почасним званицама су се нашле и Ева и Адел, салцбуршке уметнице које, попут Гилберта и Џорџа, зраче поруку „Уметност, то смо ми!” Термин којим Адел и Ева означавају своје перформансе – сталну промену имиџа који ван галерија сместа упада у очи –је „медија-пластика” и служи за презентацију и репрезентацију сопственог живота и дела који творе симбиозу у којој су једина константа њихове обријане главе.

Посетиоца изложбе „Друштвене улоге – фантазијска игра улога” очекује више од 400 експоната, обимног и захтевног материјала који ће га, ако не збунити, онда свакако заморити због у до танчина датих објашњења која су на појединим местима сувишна. Сем позамашним комадом времена, треба се наоружати и добром концентрацијом. Обрађене су најразличитије теме које се баве питањем стварних и фиктивних рола и њихових значења – од осамнаестовековних костимираних позирања за портрете до најсвежијих интерпретација улоге социјалних мрежа и такозване караоке културе, што је грађа која би могла да се комотно преполови на две, ако не – и три изложбе.

У девет тематских јединица – традиција tableaux vivants, ecce homo – страсне друштвене улоге, парафразе слика, уметник као уметничко дело, мултипликација и понављање, ја, то је неко други (према фрази Артура Рембоа), улоге полова (преиспитивање сопственог пола и сексуалности), приватне и јавне улоге, озбиљне игре и фикција и фантазија – упаковани су радови 83 уметника.

Свега недељу дана пре отварања ове изложбе, у МdM су премијерно приказани и видео портрети Роберта Вилсона без којих се поставка „Друштвене улоге – фантазијска игра улога” више не може замислити. Шеснаест најновијих видео портрета, међу којима Џонија Депа као Марсел Дишанове „реинкарнације” Rrose Sélavy („Eros, c'est la vie”) виђене камером Мен Реја, Дите фон Тиз у једној од њених бурлескних нумера и Џуди Денч као Марије Стјуарт – на први поглед изгледају као инертне фотографије, а не као видео радови.

Тек при пажљивом посматрању примети се трептај, једва видљиво подизање грудног коша... Вилсон се користи светлом, шминком, костимом и кулисом у појачавању драмског ефекта, показујући најснажније елементе његовог дугогодишњег рада као филмског и позоришног редитеља. Оригинал поменутог портрета Марсела Дишана се може видети свега спрат изнад, али и верзија истог јапанске уметнице Јасумасе Моримуре, чија се пракса самоинсценације не сврстава у концептуализам, већ у врсту хибридизације. Моримура у својој уметничкој пракси као подлогу узима туђа уметничка дела, на пример Гојине „Каприце”, аутопортрете Фриде Кало и Винсента ван Гога, портрете Веласкеза и Вермера или фотографије Синди Шерман и Ени Либовиц. Од осталих фотографских самоинсценација издвајамо аутопортрете Иполита Бајара као утопљеног самоубице, untitled film stills Синди Шерман и интерпретације истих Славомира Елзнера и Анете Грзешиковске.

Нека од познатих ремекдела великих сликара, узмимо за пример „Тајну вечеру” Леонарда да Винчија, не престају да интригирају уметнике. Поједине савремене интерпретацијеДа Винчијевог платна нашле су се и на изложби „Друштвене улоге – фантазијска игра улога”, од којих и „Живописна фотографија са тортом у облику књиге” Тима Улриха (1976), „Без наслова” (2006) фотографија Адија Неса са израелским војницима у препознатљивом аранжману око стола у касарни и „Тајна вечера” (са Исусом и његових дванаест истетовираних, златнозубих хип-хоп „апостола”) Дејвида ла Шапела из познате серије фотографија „Jesus is my homeboy”. Ла Шапел је познат по својим парафразама библијских мотива од којих су четири изложена у МdM. Малчице недостаје његово чувено виђење „Оплакивања Христа” са Кортни Лов, која у наручју држи измучено тело двојника Курта Кобејна. Религија је одувек била и главна опсесија Хермана Нича, некадашњег члана Бечког акционизма и оснивача театра оргија и мистерија, познатог по својим ритуалним процесијама и хришћанској симболици жртвовања.

Изложба траје до краја октобра. Музеј је затворен понедељком.