Успон и пад народне астрономије

Београдско астрономско друштво "Руђер Бошковић" рођено је 1954. године, у стану проф. др Радована Раде Данића (1893-1979), најбољег ђака оца српске ратне хирургије др Михаила Мике Петровића, потом, између два светска рата, учитеља највећих наших хирурга, попут академика проф. др Саве Петковића, проф др Воје Стојановића, и многих других...

Као председник Астрономског друштва "Руђер Бошковић" (до 1966), затим доживотни почасни његов председник, професор Данић је и један од оснивача Народне опсерваторије и њен управник (1965-1977) и Планетаријума, једно време и члан управног одбора Астрономске опсерваторије у Београду.

Радован је студирао медицину у Минхену, па у Берну, а као хирург, мада још медицинар, стасавао је у ратовима 1912-1918, особито у легендарној Првој хируршкој пољској болници у Драгоманцима (данас Апсалосу, северна Грчка). Вишу математику и астрономију савладаће тек у наредном светском рату, у заробљеничком логору Хамелбург 1943-1945; тајно сачинивши том приликом, с астрономима, и невелики телескоп. Спасавање живота и ноге тешко рањеног америчког пуковника Џон Најт Вотерса, зета генерала Патона, начиниће га славним и у очима Савезника; и потврдити његове речи да успех хирургије највише зависи од самог хирурга. (Лечећи Вотерса од пушчане ране задобијене из непосредне близине, у слабо опремљеној логорској амбуланти, Данић је на располагању имао само некакав антисептик, папирне завоје, и обичан кухињски нож.)

По уласку Американаца у Хамелбург Данићу је одмах понуђен пуковнички чин у америчкој војсци, и место хирурга у којој му драго од најелитнијих америчких војних болница, али... Како да оде и напусти разорени родни свој Београд?

У чину санитетског пуковника ЈНА Данић ће, потом, учествовати и у формирању ВМА. Биће пензионисан, по војном пропису, у својој шездесетој. И тада је пригрлио астрономију, популаришући је у највећој могућој мери. Његова посматрања небеских појава била су праћена музиком Бетовена, Баха, Вивалдија, а на моменте прекидана изрекама великих људи. Какав је то само доживљај био!

По његовој смрти 1979. године часопис "Васиона" посветио му је део броја (2/1979, стр. 33-40 ), а деценију касније целу свеску.

У Данићевој близини осећала се радост живљења... Био је од оних људи чија се срећа састојала од збира среће осталих... Његов однос према младима подсећао је на однос античких филозофа према својим ученицима. Ни у једном његовом поступку није се могао наслутити траг личног, материјалног интереса...

Све што је из те нестварности Данић сејао даваше потом обилат род. Те је и данас реткост срести угледног нашег астронома који професора Раду Данића неће назвати највећим својим учитељем. У знак захвалности, недавно су тројица његових ученика, у САД основали сајт ( http://astromm. calstatela. edu/Kula/). Тако је настала

Међутим, сад, одједном – шљис! Све треба да – нестане. Планетаријум, Народна опсерваторија на Калемегдану, можда и само друштво "Руђер Бошковић"!? Гушени па угушени закупнинама (киријама), "све-по-закону"; нико надлежан, нико одговоран, нико крив. Понудиће им се, ако тога уопште буде, каква "још боља локација", но, само нека иду, јер атрактивни простори Диздареве куле (уграђене и у линку оног сајта) и некадашњег турског купатила на Калемегдану, за звездочаце и за дангубе просто – нису. Шта ће Београђанима та "тешка" наука – астрономија! И – "апстрактна"!? Имају астрологију, нек′ се загњуре у њу.

Но, симболика је још језивија. Јер та задужбина и тај расадник знања и снова, али и професија, моралне чврстине и трудољубља, које створише они којима до личног интереса не беше стало, биће збрисани начелом супротним и најстрашнијим. Али, важно је: биће конкурса, биће тендера, биће лове... Преуредиће се, па дотерати, чим ћапимо... А ту су и многобројне онда теорије о нужностима у транзицији, уз клепетања: дивљи, иначе, менталитет Срба, а и Руђер Бошковић није њихов... И нек′ лармају – појединци! Чекају туристи, уз 5-10 одсто добростојећих наших суграђана, дневних и ноћних корисника баш таквих атрактивних локација, који живе и троше, и не буне се, и још о белом граду најлепшу могућу слику блиставог напретка остављају, пред странцима.

Како год буде, поука следи: најважније је прошлост српске културе уништити, а наметнутим заборавом све њене горостасе понизити.