Одлазак једног од дадовских првобораца

Угледни позоришни и телевизијски редитељ, универзитетски професор, врсни педагог и посвећеник уметности Русмил Славенко Салетовић преминуо је у 79. години, оставивши за собом богату каријеру, саткану од награђиваних представа којима је исписивао свој сценски рукопис којим је обезбедио дубоки траг у театарској уметности, али и образовању бројних генерација позоришних прегалаца. Дуги низ година био је шеф катедре за Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, а међу бројним признањима која је добио током више деценија посвећеног рада посебно место заузима Вукова награда, еснафско признање „Бојан Ступица” и Велика плакета Универзитета уметности на које је био поносан.

Славенко Салетовић рођен је 11. маја 1948. године у Високом, школовао се у Сарајеву и Београду. Режију је учио од најбољих, као први на листи уписао је Академију за позориште, филм радио и телевизију 1968. године у класи професора Хуга Клајна. Дипломирао је у класи Димитрија Ђурковића четири године касније и то са највишом оценом. Био је стални редитељ Драме СНП-а, али и уметнички руководилаца Камерног театра 55 у Сарајеву.

Позоришна илузија завела га је у раном детињству. Страст према сцени исказао је још као глумац-аматер у Драмском студију „Дадов” са којим је сарађивао до последњег дана.     

Прву режију потписао је 1969. године, реч је о представи „Стилске вежбе” Рејмона Кеноа. За ово остварење освојио је награде на БРАМС-у и Савезном фестивалу драмских аматера Југославије, на Хвару. Године 1974. изабран је за асистента на ФДУ, где је напредујући кроз звања нешто касније изабран за редовног професора. Продекан ФДУ био је у два мандата, као и проректор Универзитета уметности у Београду. Обављао је функцију председника Управног одбора ЈДП-а.

Током своје каријере режирао је више од 100 представа широм Србије и региона, истрајавајући на новим сценским изразима од Новог Сада, Сарајева, Сомбора, Тузле, Ниша, Крагујевца, Зрењанина, до Пирота, Тршића, Тивта, Ужица, Београда… У Позоришту на Теразијама био је радо виђен гост и сарадник. Критика га је препознавала као редитеља снажно окренутог националној драматургији и редитеља који је зналачки успевао да из глумачког ансамбла извуче најбоље. Отуда и мишљење театарских посленика да је био редитељ који је умео да ради са глумцима.

– У нашем позоришту памтићемо га по представама „Касица прасица”, „Шта је собар видео”, Не могу да платим и нећу да платим”, „Два мириса руже”, „Хероји” и „Ла страда”. Његов одлазак представља велики губитак за позоришну уметност, а у сећању ће нам остати као посвећен стваралац и човек изузетне енергије, навео је ансамбл Позоришта на Теразијама опраштајући се од драгог редитеља.

Редитељ Славенко Салетовић важио је за мајстора за комедије. Режирао их је на десетине, како оне позоришне, тако и телевизијске. по готово свим позориштима како у Србији, тако и у региону. Добитник је три награде Стеријиног позорја, две награде „Јованча Мицић” и седам Ћурана на Данима комедије у Јагодини.

Да ли је присталица емитовања позоришних представа на телевизији, односно да ли то може да удаљи поклонике театра од одласка у позориште, знао је да прокоментарише:

– Снимци позоришних представа су хладни записи театарских догађаја. Колико год вешто и добро урађени, они су само сведочанство о игри те вечери. А то није мало! Постоје ситуације, када су ти записи добро дошли, а, уосталом снимци си и дефинитивни траг за историју позоришта. Дакле, нека снимака, али пођимо у позориште.

Режирао је у Народном позоришту у Београду, земунском Мадлениануму, али и са посебном радошћу у популарном „Дадову”.

Чланови позоришта „Дадов” опростили су се од свог драгог пријатеља и колеге објавом на друштвеним мрежама:

– Са тугом се опраштамо од Славенка Салетовића, нашег драгог пријатеља, редитеља и једног од дадовских првобораца. Својом енергијом, стваралаштвом и вером у Дадов оставио је дубок и трајан траг у нашем позоришту и генерацијама Дадоваца.

Време и место комеморативном скупа и сахране Славенка Салетовића биће накнадно објављени.