Линија која претходи времену

Изложба цртежа прослављеног црногорског и југословенског уметника Уроша Тошковића, под називом „Линија која претходи времену”, отворена је у Галерији Синагога у Нишу и трајаће до почетка августа.

Тошковићева дела први пут су самостално изложена у Нишу, а поставку чини педесет радова из свих фаза његовог стваралаштва.

– Изложба „Линија која претходи времену” Уроша Тошковића, у Галерији Синагога, приређује се након што је била пред београдском публиком у Галерији РТС. Захваљујући колегама, кустосима и њиховој жељи да се са стваралаштвом овог аутора упозна публика широм Србије, изложба је дошла до нашег града – рекла је Емилија Ћоћић Билић испред Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.

По оцени критичара, Тошковић је био један од најбољих цртача друге половине 20. века, ликовни филозоф који је пркосио друштвеним конвенцијама, комерцијализацији уметности и непримереној експлоатацији човека.

Тошковић није само стварао уметност – он је живео уметност. И тих, и бучан, и ненаметљив, и намерно упадљив у исто време. По мишљењу савременика, било је тешко направити разлику између његовог стваралачког израза као чулно видљиве категорије и његовог дубоког унутрашњег прожимања уметности. Најправилније је рећи да је Тошковић био лична персонификација своје уметности. Био је сам своје најбоље дело и најбоља креација, уметност која хода и дише.

Рођен је у Пелевом Бријегу поред Подгорице 1932. године. Младост је провео у Подгорици, Херцег Новом и Београду. У Херцег Новом завршио је Средњу уметничку школу, док је у Београду 1956. године дипломирао на Академији уметности у класи професора Марка Челебоновића.

Одмах након дипломирања, као стипендиста француске владе одлази у Париз, где завршава Школу лепих уметности код славног професора Мориса Бријаншона.

У Паризу је живео пуне две деценије, све до 1976. године. Сарађивао је са Пикасом, Далијем и Јонеском. Друговао је са Сартром, Белмондом, Васком Попом и Бором Пекићем.

Пикасо на њега није оставио нарочит утисак. „Сићушни старчић, погрбљен, глава мала као чиода, али очи живе као револвер, но све у свему, обично јадо”, говорио је касније.

Након Париза преселио се у Сједињене Америчке Државе, а потом се вратио у Београд, док је старост дочекао у Црној Гори, у Подгорици и Бару. Део живота провео је по хотелима, а део на улици, често и испод мостова, преживљавајући од тешког рада и милостиње. Таква судбина пратила га је у сваком граду. Преминуо је у Подгорици 2019. године.

„Да не бих умро од глади, купао сам мртваце, чувао гараже, носио терете, спавао испод мостова и дружио се са собом”, рекао је у једном од последњих интервјуа датог за портал „Феномени” 2016. године.

Осим по ликовним достигнућима, Тошковић ће остати упамћен и по гласном противљењу да уметност буде део глобалног циркуса и целокупне индустрије спектакла. Критиковао је колеге које су зарад новца и привидне славе пристајале на улогу „фикуса” у политичким и медијским игроказима. Критиковао је, такође, галеристе, издаваче и такозване менаџере у култури, сматрајући их делимично одговорним због тога што је уметност у савременом свету изгубила своју сврху.

Отворено је говорио о глади и сиромаштву, о суицидним мислима, о сексуалним темама и положају жене у друштву. Пре тридесет година као прилично авангардан одјекнуо је његов јавно изнет став: „да се нада друштву потпуне мушко-женске равноправности и да би жене због тога и због личног достојанства требало да задрже презиме након удаје”.

Својим животом био је доказ да су људи попут њега често драгоцени у цивилизацијском смислу, али су системски неупотребљиви. То није локална прича, већ глобални феномен. У који калуп политички, идеолошки, а поготово тржишно-потрошачки сместити човека који је упорно одбијао да између уметности и било које друге робе на тржишту стави знак једнакости?

Одговоре на ова питања, која можда задиру у саму срж егзистенцијализма, сигурно нећемо добити у наредних месец дана у Нишу. Међутим, у том периоду, љубитељи ликовне уметности града на југу моћи ће да уживају у изложеним радовима врсног уметника чија звезда није угашена његовом овоземаљском смрћу.

Штавише, тек је засијала и тек ће сијати.