Београд је био једина европска престоница са четири нацистичка логора

Директорка Меморијалног центра „Старо сајмиште” Кринка Видаковић Петров изјавила је данас да је током Другог светског рата Београд био једина европска престоница на чијој су територији постојала чак четири нацистичка логора.

Видаковић Петров је за Танјуг навела да је јавност упозната са историјом логора на Бањици, али да су преостала три логора – Јеврејски логор Земун (Јуденлагер), Прихватни логор (оба на Старом сајмишту) и логор Топовске шупе на Аутокоманди – деценијама, из неког разлога, били препуштени забораву.

„Сви су логори у Београду. Нажалост, о једном, Бањици, знамо већ дуго времена, али ова три су остала заборављена, из неких разлога. Покушавамо да разумемо зашто и ми истражујемо та три логора. То је наш посао и радимо то сада, после толико година од завршетка рата”, рекла је Видаковић Петров.

Додала је да се надлежни у Србији претходне четири године баве тиме и покушавају да надокнаде све што је пропуштено у претходних скоро 80 година.

Говорећи о оснивању Меморијалног центра „Старо сајмиште”, истакла је да се о томе дуго није говорило, али да су доношење посебног Закона о Меморијалном центру „Старо сајмиште” 2020. године и оснивање те установе 2022. године представљали велики помак и радикалан прекид са културом заборава.

Директорка Меморијалног центра указала је и на проблем губитка непосредних сведока рата, због чега млађе генерације информације о Холокаусту и геноциду добијају посредно, углавном преко интернета и друштвених мрежа.

„Ратне генерације скоро да више нема. Они су једини могли да кажу: 'Ја сам то доживео из прве руке'. Не може да се оспори када неко ко је имао то искуство прича о њему. Све потоње генерације, њихова деца, унуци и праунуци, информације о томе шта је било за време рата, о геноциду, Холокаусту и тако даље, добијају посредно”, навела је Видаковић Петров.

Она је истакла да на дигиталним платформама често долази до изједначавања стручних ставова са историјски нетачним наративима.

„Прво се изједначавају неко ко је нобеловац, па зна о чему говори, и неко ко појма нема о чему говори, али мисли да зна. То је изједначено. И то спомињем зато што се онда поставља главно питање – коме веровати? Када читате све што можете, то је океан информација. Како ћете одабрати коме ћете веровати? То је питање поверења”, истакла је.

Додала је да установе попут Меморијалног центра морају да се боре за очување поверења јавности искључивим ослањањем на историјске чињенице.

„Установе као што су меморијали, као што је овај где ја радим, ослањају се на чињенице. Ми морамо. То су чињенице које никаква дисторзија не може да промени. Не можемо данас да мењамо чињенице од пре 80 година. Ако је шест милиона Јевреја убијено, то је тако. Не можемо да их оживимо. Ако је 20 милиона совјетских грађана погинуло у рату да би био поражен Хитлер, то су чињенице. Морамо прво да имамо чињенице и да градимо поверење”, казала је она.

На питање зашто би неко више веровао установама попут меморијала него некоме на интернету, Видаковић Петров је истакла да је то велики подухват, јер се поверење гради.

„Ми морамо да имамо и ресурсе да бисмо бранили чињенице од свих ових заташкавања и преиначавања која се масовно догађају, јер виртуелну стварност можете да правите како год хоћете”, рекла је она.

Указала је да је сада присутна и вештачка интелигенција, која може да промовише историјски нетачне наративе.

„Да промовише наративе који су у интересу неких посебних група, јер, наравно, они који су починили злочине, односно њихови потомци, имају мотив да се то заташка и преиначи. Тако да је то велики проблем и захтева велике ресурсе”, навела је Видаковић Петров.

Она је нагласила да Меморијални центар тренутно успешно спроводи програме едукације са ученицима средњих школа.

„Имамо веома развијен програм едукације у оквиру којег радимо углавном са средњошколцима, а знатно мање са ученицима основних школа. У томе учествују професори који ученике припреме основним знањем. Они потом дођу код нас, сазнају много више, постављају питања и то функционише добро”, казала је она.

Међутим, Видаковић Петров је истакла да та установа нема довољно сопствених ресурса за стално праћење и супротстављање квази-наративима у сајбер простору.

„Око нас се води невидљив рат у сајбер простору, који има разне аспекте, па и овај. Ми сарађујемо са Министарством просвете, али то није довољно. Немамо некога ко би константно радио на интернету, пратио дешавања, идентификовао проблеме и покушавао да их реши”, додала је Видаковић Петров.