Право и БИТЕФ

БИТЕФ није само позоришни фестивал. Он је већ готово шест деценија простор сусрета уметничких идеја, различитих естетских праваца и култура. Основали су га 1967. године Мира Траиловић и Јован Ћирилов са идејом да Београд буде место на којем се, упркос политичким и идеолошким поделама, разговара језиком уметности. Током хладног рата управо је БИТЕФ био један од ретких фестивала на којем су заједно наступали уметници са Истока и Запада, због чега је стекао међународни углед који траје до данас.

Зато забрињава када се расправа о БИТЕФ-у више не води о представама, њиховој уметничкој вредности или селекторским критеријумима, већ о томе како спречити да поједине представе уопште буду изведене. Последњих дана сведочимо организованим позивима и притисцима из иностранства на европске и светске позоришне трупе да откажу своје гостовање у Београду.

Нажалост, ти притисци су довели до отказивања појединих представа.

Свако има право да позове на бојкот. Сваки уметник има право да одбије позив за учешће на фестивалу. То су легитимни изрази слободе мишљења и слободе удруживања.

Међутим, постоји важна разлика између личне одлуке да се не учествује и организованог настојања да се другима ускрати могућност да наступе. Можемо замислити и притиске на оне који одлуче да дођу у Београд. У том тренутку више се не води дебата о уметности, већ се покушавају ограничити културна размена и право публике да сама донесе суд, да оцени овогодишњи БИТЕФ.

Европска конвенција о људским правима штити слободу изражавања управо зато што демократско друштво подразумева слободан проток идеја. Уметност је један од њених најважнијих облика. Позориште постоји да провоцира, узнемири, поставља питања и отвара дијалог. Оно није обавезно да буде пријатно, нити да потврђује наша уверења.

Занимљиво је да се готово нико није озбиљно бавио самом селекцијом фестивала. Нисмо чули расправу о најављеним представама, о режији, драматургији, глумачким остварењима или уметничком концепту. Није било озбиљне полемике о томе да ли су представе заслужиле место на БИТЕФ-у.

Можда ће се евентуално бавити онима који су током лета у последњем тренутку потврдили да могу доћи у Београд и заузети место оним представама које су отказале учешће.

Можда управо у томе лежи највећи парадокс.

Ако се улаже толико енергије да се поједине представе не изведу, тешко је избећи закључак да су оне довољно значајне да изазову пажњу. Њихова уметничка вредност није оспоравана аргументима, покушава се спречити да публика уопште добије прилику да их види уз заклањање иза дневне политике и помало домаћих, дневнополитичких интереса који се на европском културном небу прихватају без преиспитивања.

Овогодишњи програм, под слоганом „Dare to Know” („Усуди се да сазнаш”), окупља представе из више земаља и наставља традицију представљања најактуелнијих међународних позоришних токова. Сам селектор је навео да је прегледао 87 домаћих и страних остварења пре коначног избора програма.

Управо зато би расправа требало да буде уметничка.

Да ли је селекција успела?

Да ли представе померају границе савременог позоришта?

Да ли отварају важне друштвене теме?

То су питања достојна БИТЕФ-а.

Јован Ћирилов је говорио да је „БИТЕФ фестивал питања, а не готових одговора”. У томе је његова суштина. Фестивал никада није постојао да би потврђивао постојеће ставове, већ да би их преиспитивао.

Право није ту да одлучује која је представа боља. Али право јесте ту да штити простор у којем уметност може слободно да постоји. У демократском друштву на представу се одговара другом представом, на идеју другом идејом, на говор другим говором.

Публика није неко коме треба унапред одредити шта сме да види, уз опаску да се публика кажњава јер је по наводима оних који се баве урушавањем БИТЕФ-а Србија неслободна. Не треба, наравно, занемарити ни притиске којима су уметници у Србији изложени, ту се право на уметничке слободе мора штитити, а уколико се БИТЕФ не одржи, то ће бити вест за један дан, неко ће се томе радовати једно преподне, уз кафу и оговарање, и ту ће се све завршити.

Управо зато одбрана БИТЕФ-а није одбрана једне представе или једног фестивала. То је одбрана принципа да уметничка дела треба да буду оцењена на сцени, пред публиком, а не уклоњена пре него што се завеса уопште подигне, уз сада већ поражену кенсел-културу која се уз помоћ из иностранства покушава одржати у Србији.

Не замерите што из угла права на културу пишем овај текст, али они који посећују БИТЕФ, који су ме тамо годинама виђали, у публици, знају зашто пишем, искрено вођен жељом да се српској културној сцени помогне, да не буде загледана само у сопствени пупак и дневну политику.

Видећемо да ли се и овнови на брвну културе могу дозвати памети, пре него што нестану у амбису просечности, без икаквог дијалога и гласа.

*Повереник за заштиту равноправности