Pravo i BITEF

BITEF nije samo pozorišni festival. On je već gotovo šest decenija prostor susreta umetničkih ideja, različitih estetskih pravaca i kultura. Osnovali su ga 1967. godine Mira Trailović i Jovan Ćirilov sa idejom da Beograd bude mesto na kojem se, uprkos političkim i ideološkim podelama, razgovara jezikom umetnosti. Tokom hladnog rata upravo je BITEF bio jedan od retkih festivala na kojem su zajedno nastupali umetnici sa Istoka i Zapada, zbog čega je stekao međunarodni ugled koji traje do danas.

Zato zabrinjava kada se rasprava o BITEF-u više ne vodi o predstavama, njihovoj umetničkoj vrednosti ili selektorskim kriterijumima, već o tome kako sprečiti da pojedine predstave uopšte budu izvedene. Poslednjih dana svedočimo organizovanim pozivima i pritiscima iz inostranstva na evropske i svetske pozorišne trupe da otkažu svoje gostovanje u Beogradu.

Nažalost, ti pritisci su doveli do otkazivanja pojedinih predstava.

Svako ima pravo da pozove na bojkot. Svaki umetnik ima pravo da odbije poziv za učešće na festivalu. To su legitimni izrazi slobode mišljenja i slobode udruživanja.

Međutim, postoji važna razlika između lične odluke da se ne učestvuje i organizovanog nastojanja da se drugima uskrati mogućnost da nastupe. Možemo zamisliti i pritiske na one koji odluče da dođu u Beograd. U tom trenutku više se ne vodi debata o umetnosti, već se pokušavaju ograničiti kulturna razmena i pravo publike da sama donese sud, da oceni ovogodišnji BITEF.

Evropska konvencija o ljudskim pravima štiti slobodu izražavanja upravo zato što demokratsko društvo podrazumeva slobodan protok ideja. Umetnost je jedan od njenih najvažnijih oblika. Pozorište postoji da provocira, uznemiri, postavlja pitanja i otvara dijalog. Ono nije obavezno da bude prijatno, niti da potvrđuje naša uverenja.

Zanimljivo je da se gotovo niko nije ozbiljno bavio samom selekcijom festivala. Nismo čuli raspravu o najavljenim predstavama, o režiji, dramaturgiji, glumačkim ostvarenjima ili umetničkom konceptu. Nije bilo ozbiljne polemike o tome da li su predstave zaslužile mesto na BITEF-u.

Možda će se eventualno baviti onima koji su tokom leta u poslednjem trenutku potvrdili da mogu doći u Beograd i zauzeti mesto onim predstavama koje su otkazale učešće.

Možda upravo u tome leži najveći paradoks.

Ako se ulaže toliko energije da se pojedine predstave ne izvedu, teško je izbeći zaključak da su one dovoljno značajne da izazovu pažnju. Njihova umetnička vrednost nije osporavana argumentima, pokušava se sprečiti da publika uopšte dobije priliku da ih vidi uz zaklanjanje iza dnevne politike i pomalo domaćih, dnevnopolitičkih interesa koji se na evropskom kulturnom nebu prihvataju bez preispitivanja.

Ovogodišnji program, pod sloganom „Dare to Know” („Usudi se da saznaš”), okuplja predstave iz više zemalja i nastavlja tradiciju predstavljanja najaktuelnijih međunarodnih pozorišnih tokova. Sam selektor je naveo da je pregledao 87 domaćih i stranih ostvarenja pre konačnog izbora programa.

Upravo zato bi rasprava trebalo da bude umetnička.

Da li je selekcija uspela?

Da li predstave pomeraju granice savremenog pozorišta?

Da li otvaraju važne društvene teme?

To su pitanja dostojna BITEF-a.

Jovan Ćirilov je govorio da je „BITEF festival pitanja, a ne gotovih odgovora”. U tome je njegova suština. Festival nikada nije postojao da bi potvrđivao postojeće stavove, već da bi ih preispitivao.

Pravo nije tu da odlučuje koja je predstava bolja. Ali pravo jeste tu da štiti prostor u kojem umetnost može slobodno da postoji. U demokratskom društvu na predstavu se odgovara drugom predstavom, na ideju drugom idejom, na govor drugim govorom.

Publika nije neko kome treba unapred odrediti šta sme da vidi, uz opasku da se publika kažnjava jer je po navodima onih koji se bave urušavanjem BITEF-a Srbija neslobodna. Ne treba, naravno, zanemariti ni pritiske kojima su umetnici u Srbiji izloženi, tu se pravo na umetničke slobode mora štititi, a ukoliko se BITEF ne održi, to će biti vest za jedan dan, neko će se tome radovati jedno prepodne, uz kafu i ogovaranje, i tu će se sve završiti.

Upravo zato odbrana BITEF-a nije odbrana jedne predstave ili jednog festivala. To je odbrana principa da umetnička dela treba da budu ocenjena na sceni, pred publikom, a ne uklonjena pre nego što se zavesa uopšte podigne, uz sada već poraženu kensel-kulturu koja se uz pomoć iz inostranstva pokušava održati u Srbiji.

Ne zamerite što iz ugla prava na kulturu pišem ovaj tekst, ali oni koji posećuju BITEF, koji su me tamo godinama viđali, u publici, znaju zašto pišem, iskreno vođen željom da se srpskoj kulturnoj sceni pomogne, da ne bude zagledana samo u sopstveni pupak i dnevnu politiku.

Videćemo da li se i ovnovi na brvnu kulture mogu dozvati pameti, pre nego što nestanu u ambisu prosečnosti, bez ikakvog dijaloga i glasa.

*Poverenik za zaštitu ravnopravnosti