Опасна опклада

Да ли Либан уклизава у нови грађански рат потврђујући да је велика количина верских и етничких подвојености упакована на малом простору много чешће повод сукобима него капиталисању на различитостима?

Питање је засад без одговора. Погибија једног опозиционог шиитског активисте током демонстрација у Бејруту наговештава конфликтни расплет. Сусрет хришћанског угледника и вође шиита који жели да обори владу могао би да буде сигнал да грађански рат није неизбежан.

Бивши председник Амин Џемаил и лидер Хезболаха Сајед Хасан Насралах – двојица актера сусрета – оличавају два Либана која траже своје место под кедровима.

Један Либан би да се извуче из сенке Сирије која је у Либану била војно присутна од почетка грађанског рата све до прошле године. Другом Либану је Дамаск кључни савезник, као и Техеран.

Један Либан симболишу снаге "14. марта" – назване по прошлогодишњем дану великог антисиријског окупљања у Бејруту, месец дана после убиства премијера Рафика Харирија које је одмах приписано Сирији. Војнике "Револуцију кедра" махом чине католици маронити, понешто Друза и сунита.

Други Либан чине они који су се 8. марта прошле године захваљивали Сирији. Махом шиити, такође млади, са југа земље или јужних бејрутских предграђа, традиционалисти и сиромашни. Верници Хезболаха и идеје да њихов покрет није ништа мање аутентичан од "Револуције кедра".

Један Либан, хришћански, покушава да сачува позиције стечене у време добијања независности 1943. Други, шиитски, жели политички да наплати демографску супериорност коју је у међувремену стекао и да капиталише на "победи" током летошњег рата са Израелом. Судбина Либана сада је у рукама ова два политичка блока.

Резолуција 1.701 УН, којом је прекинут летошњи рат, отворила је влади Фуада Синиоре шансу да покаже да је у стању да поврати суверенитет над Хезболаховим југом земље, да консолидује националну безбедност и да обезбеди економски опоравак. 

Насралахов проглас "божје победе" и одбијање да разоружа своју милицију био је први сигнал да консензуса неће бити. Премијер је оптужен да заједно са САД и Француском кује заверу како би се "отпор" разоружао. Уједињени са хришћанским генералом Мишелом Ауном, хезболаси су се са војне пребацили на политички агенду захтевајући формирање "снажне, способне, поштене и чисте" владе националног јединства у којој би имали право вета на одлуке.

Тако је отворена озбиљна политичка криза. Петорица шиитских министара напустила су владу.

Откако је 19. новембра Насралах јасно дао до знања да неће одустати од рушења владе, сваки међусобни дијалог је стопиран. Влада је узвратила да неће допустити coup d′etat и саопштила да је приправна да се супротстави изласку Хезболаха на улице. У недељу је пала прва жртва која је Насралаха и Џемаила навела да се сретну.

Колико год различити, ову двојицу спаја типично либански парадокс: веома добро познају немирну земљу у којој живе, а и један и други су у вихору обрачуна изгубили синове. Хасанов Нади страдао је 1997. у сукобу са Израелцима који су тада окупирали либански југ. Џемаилов Пјер, министар индустрије, убијен је овог 21. новембра, а атентат је додатно уздрмао владу, подгрејао поделе међу хришћанима и појачао тензије међу шиитима и сунитима.

Да ли је ова судбинска веза довољна да се избегне нови грађански рат и "иракизација" Либана? Или ће превагнути потреба за осветом као толико пута раније, јер су два Либана ангажовала фрустриране младе људе – оне који не памте страхоте грађанског рата 1975–1980?

Криза је широм отворила врата "страном фактору". САД и политичари ЕУ бране слободно изабран Синиорин кабинет и очекују да Сирија утиче на своје либанске савезнике. Израел је забринут за сопствену безбедност.

У Дамаску и Техерану оптужују Запад за мешање и покушај спасавања "марионетске владе" .

Да би се избегло најгоре и да би се криза вратила у оквире политичке нормалности, покренута је серија преговора која укључује и међународне посреднике. Генерални секретар Арапске лиге упозорава. Саудијски краљ Абдулах апелује на национално јединство. Турски премијер нуди услуге добре воље.

Да ли се то понавља позната прича? У либанској игри су сви – Каиро, Ријад, Вашингтон, Париз, Дамаск, Техеран – што наговештава да коначне одлуке измичу Либанцима. Измичу и премијеру Синиори који не успева да попуни политички и уставни вакуум створен сукобом оних који се сматрају маргинализованим и оних који би да оснаже своје традиционалне позиције.

Има ли изласка из кризе, а да то не буде нов рат? Има, под условом да и влада и опозиција покажу већу дозу реализма. Влада мора да буде спремна да обнови државу у складу са новим демографским реалностима. Хезболаси морају да се одлуче да ли ће се, без уплива Ирана и Сирије, интегрисати у либанско друштво.