Вентил за носталгију

Од нашег специјалног извештача
ВАНКУВЕР – Кад бих постала председник државе послала бих прво све људе из српских земаља на Запад, а све наше који су на Западу вратила бих назад, нек се мало замене. Тако би ови који су овде научили како да добро раде за туђина сада радили за себе, а ови из српских земаља како се воли и цени отаџбина.

Далеко од родног краја, под бременом носталгије, Маја Тараило, полазник завршне године докторских студија медицинске генетике на Универзитету Британска Колумбија овде у Ванкуверу, не излаже своју кандидатуру на још нерасписаним председничким изборима, већ искрено и од срца говори шта је мучи откако се као осмогодишња девојчица први пут одвојила од родитеља и напустила родно Сарајево.

Привремених 15 година

– Провела сам више времена у дијаспори него код куће – вели наивно, не скривајући жељу да се по окончању студија врати макар мало ближе месту са кога је "привремено отишла само на недељу дана".

Практична и вредна, заједно са сестром Тањом, окренула се студијама, породици, која је на њихову срећу комплетна и на окупу, остављајући иза себе петогодишњи живот у Чешкој, у бањи на 50 километара од Прага, почетничке досељеничке муке, када се не бирају послови већ ради било шта да би се опстало, као и сазнање да су се њени другари из детињства вратили из избеглиштва, додуше не у Сарајево, али у Београд и Бањалуку, Маја је нашла свој вентил за носталгију.

– Пре три године уз помоћ Конгреса српског уједињења обновили смо рад Српског студентског клуба на Универзитету Британска Колумбија, који је замро јер није било чланова. Сестра и ја смо се потрудиле, организовале наше пријатеље и колеге, прве године било је нас 40, друге око стотину, а данас нас је много више – вели Маја.

Више од 80 одсто чланова клуба су наши људи, али има и Руса, Грка, Чеха, Украјинаца, Канађана. Лане су српски и пољски клуб једини од словенских клубова функционисали, ове године и Пољаци су се "распали", па је ССК постао уточиште великом броју студената и из европских земаља.

– Наш циљ је да се окупимо, да помогнемо једни другима. Има хиљаде ствари које су ти потребне кад дођеш и живиш овде, а које ти нико неће рећи. Морамо помоћи људима да се не муче, као што смо се мучили ми кад смо овде стигли, јер многе ствари није имао ко да нам каже – објашњава наша саговорница која је своје слободно време подредила организовању помоћи, манифестација и дружења кроз Српски студентски клуб.

Пиво – упркос забрани

Момци и девојке који су у Ванкуверу од седме или осме године долазили су у почетку у ССК једва склапајући реченице на српском језику. Сада, после три године, причају течно "да их не можеш зауставити".

– Желимо да презентирамо српску културу и Србе људима на прави начин, да говоримо истину, да покажемо какав смо народ, кроз нашу богату културу, ко смо и шта смо, били смо укључени у велики пројекат обележавања годишњице рођења Николе Тесле – износи инвентар активности, посебно се поносећи чињеницом што су српски студенти, заједно за чувеним канадским новинарским пером Скотом Тејлором, окупили огроман број студената са Универзитета на презентацији истине о Србији у балканским превирањима деведесетих.

Млади Срби остаће и овде упамћени по томе што се једино на њиховим журкама пије пиво, иако је алкохол на универзитету најстроже забрањен. Будући да назив пива нису преводили на енглески, нема забране, нико не разуме о чему је реч осим Чеха и још неких других заинтересованих Европљана, а пиво се точи.

– Покушавамо да помогнемо и матици колико можемо. Лане смо организовали журку са нашим националним специјалитетима, под називом "Продаја пецива", које смо доносили од наших кућа, и то је било као донација. Све паре од продаје ишле су за обнову једне школе на Космету. Други пут била је то донација за унесрећене у железничкој несрећи у Црној Гори, ове године ћемо вероватно помоћи некоме у Републици Српској. Будући да имамо разуђену базу података наших људи шаљемо и-мејлове и апелујемо за помоћ, као што то сада чинимо са акцијом за Рашку област.