Добро је што сви не читамо књиге

О књигама причају они који их и читају! Цитирају писце, филозофе, историчаре, али и књижевне јунаке. Временом присвајају њихове мисли, и то је оно лепо што прочитана књига поклања у трајно власништво. Колико таквих читалаца у Србији има, тачно се не зна, али... Што нас је мање, то боље! Замислимо само како би билода сви читамо књиге, па да о садржајима књига причамо где год се затекнемо и сретнемо… Да видимо како би то изгледало?

У кафићу, тема разговора друштва је писање Емила М. Сиорана. Најчешће се помиње његова „Кратка историја распадања”. Слушамо: „Може се рећи да једна књига заиста утиче на нас тек онда кад осетимо жељу да опонашамо њен заплет, да и ми убијамо ако њен јунак убија, да будемо љубоморни ако је он љубоморан, да се разболимо и умремо ако он болује и умире...” Упозоравају младића да је претерао. Једни се слажу са Сиораном, други се не слажу. Потом се њихови гласови мешају, као да су на Крстовданском вашару, да би један од њих готово, такође цитирајући Сиорана, завапио: „Учење о спасу има смисла једино пођемо ли од тога да је постојање једнако патњи.“

Тајац, јер су свесни сви да смо, као врста, немоћни, јадни, да никако нисмо кадри изменити свој положај према постојању и нестајању, да „дух који би да сачува своју посебност на сваком је кораку угрожен од ствари на које не пристаје...”. Наручује се нова тура пића, без сокова…

Два господина у аутобусу живо расправљају – замислите само – о Андрићу и Љоси, односно о њиховим беседама приликом доделе Нобелове награде.

А на једној свадби кума је у главној улози. Шапуће – а да је чују сви – како су младенци могли још мало да причекају! Да се угледају на јунаке Маркесовог романа „Љубав у доба колере”, да љубав чекају као Фермина Даса и Флорентино Ариса, да... А не овако: младожења тек прво бријање да је имао, а млада– јуче из школске клупе, данас „стомак до зуба”!

На плажи, пак, тема разговора читалаца-туриста је антологија Љубице Арсић „Острво на два мора”. Прича „Свеци” Дина Буцатија, најчешће се препричава. „Свеци имају свако своју кућицу уз обалу, са балконом који гледа на океан, а тај океан је бог. Лети, када је топло, да се расхладе, они се купају у свежим водама, а те воде су бог...”, тврди велики италијански писац.

Е, сад, кад поменусмо „онај свет”, уверимо се колико љубитељи књиге поштују „место” и „време”, односно: о којим књигама говоре на сахранама! Да, најчешће о књизи Емануела Сведенборга „Небо и пакао”. Сведенборг пише: „Анђели који сачињавају Небеско Царство Господње углавном живе на уздигнутим местима која изгледају као планине; док Анђели који сачињавају Духовно Царство Господње, живе на местима мање уздигнутим која изгледају као брегови; најзад, Анђели у најнижим деловима Неба живе на местима која изгледају као камене плоче.

Наравно, ово је само делић атмосфере како би изгледало када бисмо сви читали и причали о књигама. На срећу, сви не читамо књиге, и сада знамо због чега је то добро. Оно, тешко јесте и замислити друштво без оних који читају само новине, или умрлице, или правна акта и судска решења, или цедуље на којима им жене записују шта да купе на пијаци, или који не читају ништа. И оних који се у свакој прилици хвале како нису у животу прочитали ни једну једину књигу! Такве можемо само да жалимо, па опет: добро је што сви не читамо књиге!

*Kњижевник, главни уредник часописа за културу „Наш Траг” из Велике Плане