САДА ЗНАМО

"Косово је грдно судилиште." Последњих дана се често чује овај страшан стих. И заиста, као да нам кроз косовско питање људи и њихове установе показују свој прави изглед. Ако смо се у погледу некога варали, ако нисмо баш били сигурни шта јесте, а шта није, сада више не можемо рећи да не знамо. Сада знамо.
Најпре, Уједињене нације. Коштуница је тамо одржао још један историјски говор. Са каквим успехом? Неки су се одмах сетили младог Хајле Селасија, који се у Лиги народа позива на њена оснивачка начела и каже: "Данас је жртва Етиопија, али сутра ће и ваше земље доћи на ред." Нису га баш најбоље чули. Све док им, једног јутра, завијање штука није прочистило уши. Није Лига народа нестала у зору, 1. септембра 1939. То се десило још 1936. И то баш оног дана када су млађаног Етиопљанина посаветовали да не буде више наиван и да научи "да прихвата реалност".

Затим ЕУ и НАТО. "Не можете да кажете", објаснио нам је Мајкл Полт, амбасадор САД, "НАТО је наш непријатељ, бомбардовао нас је, хоће да нам отме део земље, а ми хоћемо да се укључимо у НАТО, ЕУ нам је непријатељ, хоће да нам узме 15 одсто територије, а хоћемо да се укључимо у ЕУ. Не можете да имате и јаре и паре, морате да одлучите где сте" (Б92, 1. април). Није се чуло како је тачно гласио израз који је тумач превео са "и јаре и паре". Али сада знамо: Србија не може имати и Косово, и чланство у ЕУ и НАТО. И чули смо: ако жели у ЕУ и НАТО, Србија не сме чак ни да помисли да је за нешто оштећена. Не, ако тако макар помисли она заправо не жели у Европу. Зато се Срби морају самоконтролисати и понављати: "Све је у реду, тако треба да буде. Све је у реду, тако треба да буде..."

Али, можда нам као услов за прикључење ипак неће постављати признање независности Косова? Можда ће нам оставити макар ту мрвицу самопоштовања, можда нас неће терати да се понизимо до краја? "То није формално успостављено као услов", отворио нам је очи Џон Вордсворт, амбасадор Велике Британије. "Ако гледамо на период после доношења резолуције о коначном статусу, до тог питања ћемо вероватно доћи. Ако један сусед не признаје другог, то сигурно представља проблем и то ће морати да буде решено што пре" ( "Блиц", 29 март). Не, заиста је наивност лоша особина. И хвала његовој екселенцији што нас је те рђаве особине тако великодушно ослободио.

Затим, наши еврореформски медији. Мислили смо да у свом модернизаторском жару мало претерују. Мислили смо да њихово навијање за једне странке и пропаганди рат против других странака долази више од неискуства са демократијом, више од непознавања природе поштеног извештавања, него од некакве нечасне намере. Али, они нису претеривали, они нису били неискусни. Ми смо били неискусни. Сада знамо: Косово је за њих само пројекат; демократија је само пројекат; људска права су само пројекат; Србија је само пројекат. Да није било Косова и ове, 2007. године, још бисмо мислили да смо грађани, а не део њиховог пројекта. Хвала Косову. И хвала на њиховим пројектима.

Коначно, ми сами. Косово нам је помогло да и себе боље разумемо. Оно је на дневном реду српске политике још од 1981. Готово да нам је досадило. Али сада је Косово некако другачије. Још 1999. године уз реч "Косово" ишла је и Милошевићева ауторитарност, ишли су специјалци који са аутоматским пушкама улазе у албанска села, ишли су мртви цивили... Сада више ништа од тога нема – или бар нема српске кривице за убијену децу. "Косово" је, као појам, сада за нас очишћено од сваког насиља, чак од сваке моћи. Остало је чисто право, чиста реч, остале су правда и кривда у свом јасном и чистом облику. Зато је Косово одједном тако важно. Дотакло је оно на чему стојимо, на чему градимо наш свет. Дотакло је наше темеље.

Ми нисмо волели Америку због њеног новца, већ због њеног права и правде. Ми нисмо желели у Европу због њеног новца, већ због права и правичности за које смо мислили да тамо владају. Сада нам кажу да њихово право није и наше, али да можемо добити нешто њиховог новца само ако признамо да је право оно што је неправо. Новац нам је збиља потребан. Али, можда нисмо спремни да платимо баш ту цену.

Некако управо пред Ускрс Запад је открио истину о Христу. Није умро на крсту, и није васкрсао, него се срећно оженио Маријом Магдаленом и умро као добростојећи припадник више-средње класе. А нама је још пре неколико месеци најчитанија српска "блогерка" лепо објаснила да је Јуда Искариотски заправо позитивац, и да смо непојмљиво затуцани што га сматрамо "лошим момком".

Свако има своје вредности. Неко средњокласну удобност и спокој средњокласног гробља. Неко тридесетак сребрњака. А неко крваве клинове и васкрсење. Ако смо се до сада и питали које су наше вредности, после Косова и овог пролећа 2007. више се не питамо. Сада знамо.

Политички аналитичар