Промењена привредна слика Врбаса

Врбас – Транзиција и приватизација скупо су коштале Врбашане. Живот у граду и околним општинским местима као да је стао. Некада велики и развијени индустријски центар давно је изгубио све епитете привредне моћи и натпросечног стандарда становништва. Та невесела слика посебно је видљива у раним јутарњим сатима – нема гужви на локалној аутобуској станици нити на стајалиштима у индустријској зони. Железничка станица такође је празна. Заборављени су и препуни такозвани раднички аутобуси и шинобуси у којима се свакодневно на хиљаде делатника тискало да на време стигну на посао.

Почетком последње деценије прошлог века „начета” су многа предузећа, да би их криза „дотукла” неколико година касније, па су тако још пре „приватизационог торнада” из привредног регистра избрисане „Трикотажа” и „Свилара”, Грађевинско предузеће „Напредак”, Фабрика намештаја „Дрина”, Аутотранспортна радна организација „Бачкатранс” и неколико мањих пословних центара фирми из некадашњих југословенских република... Све у свему – без запослења је у том периоду остало око четири хиљаде радника. Многи су, ипак, имали мало среће и некако стекли услове за пензију, неки је никада нису ни дочекали, а велики број и данас је на подугачком списку социјално угроженог становништва.

Фабрика шећера „Бачка” – из које се Миодраг Костић, Врбашанин, када је постао њен власник, незадрживим корацима испео на трон „краља шећера” – данас има тек нешто више од 120 радника. Непосредно пре него што се нашла у недрима „МК комерца” шећерана је запошљавала око 550 људи и према свим показатељима пословања годинама се налазила у самом врху листе најуспешнијих колектива у држави.

Још драстичнији пример погубности приватизације је Фабрика уља и биљних масти „Витал”, која је од 2005. године део пословне империје Предрага Ранковића Пецонија, односно Компаније „Инвеј”. Велика двокрилна фабричка капија која се до тада сваког јутра ширила за долазак више од хиљаду радника на посао, одавно се не отвара. Довољна су и омања врата покрај портирнице да би се сви врбаски уљарци, а преостало их је око 270, нашли на радним местима. „Витал” и даље добро послује, обим производње се не смањује, али радничке плате сада су у просеку мање него пре пет година.

Запослени у Фабрици кекса и вафла „Медела” годинама су муку мучили да докажу како их је изиграо (а и државу) контроверзни бизнисмен Јовица Стефановић Нини, да би, таман када су се понадали да ће успети, „ствар легла” и нови већински власник тог предузећа постала Компанија „Инвеј”. Врбаски кексари сада раде „пуном паром”, али у дупло мањем броју него пре приватизације и, што је већ постало правило, са драстично смањеним месечним примањима.

У низу примера траљавости приватизације карактеристична је судбина овдашњег „Мепола”, некадашњег лидера у производњи пластичне амбалаже на Балкану. После пословног суноврата ова фабрика допала је у руке приватника, да би потом због катастрофалног пословања отишла у стечај. Избегнут је, међутим, банкрот, па је недавно производња поново кренула, али са свега шест од некадашњих 250 радника.

И тако, опште сивило врбаске привредне свакодневице преточило би се у густу помрчину да нема Индустрије меса „Карнекс” и Пољопривредног предузећа „Сава Ковачевић” , чија приватизација – општа је оцена – није ни најмање уздрмала укупни социјални амбијент ове средине, напротив.

„Карнекс” и ПП „Сава Ковачевић” ни изблиза не могу ублажити социјални удар који је потресао Врбас у процесу приватизације. Овде је све мање посла и у малим и средњим предузећима, као и у самосталним занатским, трговинским и угоститељским радњама. Свима посао слабо иде, јер је куповна моћ становништва срозана до понижавајуће ниских граница. Ипак, остаје необјашњиво како то да у општини која сада има мање радника за десетак хиљада него на почетку века – дакле и неупоредиво мање „живог” новца у оптицају, опстаје двадесетак банкарских филијала и експозитура, као и седам модерних мегамаркета познатих трговинских ланаца, поред тушта и тма „комшијских” бакалница и разних бутика.