Зашто не Београд?

Џон Меклоклин, један од најцењенијих џез/фјужн гитариста свих времена, има нови албум „To The One“,посвећен сенима Џона Колтрејна; нови DVD „Live @ Belgrade“, снимљен 16. маја 2008. године у Дому синдиката; нову, интерконтиненталну поставу квартета 4th Dimension; а од пролетос и блог у оквиру своје веб-странице, где описује како је недавно сањао Мајлса Дејвиса. Ето много занимљивих тема за разговор пред наступ на фестивалу Heineken Jazzaldia у Сан Себастијану.   

Данас: Све што сам урадио завршено је. Данас сам овде и вечерас ћемо свирати као да је то наш последњи концерт. А сутра? Не знам да ли ћемо још постојати. Ми се надамо да хоћемо, али то не знамо засигурно. Једино време је оно које имамо сада – овај тренутак је најбољи у мом животу. Да ли имамо и успомене? Наравно, могли бисмо овде да останемо неколико сати и причамо о њима.

Четврта димензија: Људима је чудно што сам бенд назвао 4th Dimension. Четири димензије подразумевају простор и време. Сликари стварају у две, вајари у три димензије, а за музику је, по мени, потребно четири димензије. То је медијум у ком музичари живе и раде.

Интерконтинентални бенд: Нисам свесно направио такву поставу. Ако бих могао да нађем људе који живе у мом суседству, био бих веома срећан. Али, група је прошла кроз низ промена. Британац Марк Мондезир напустио нас је прошле године. Замена се природно наметнула – на претходном албуму „Floating Point“, који смо снимали у Индији, бубњеве је свирао Индијац Ранџит Барот, сјајан музичар, сада смо га позвали да се прикључи као стални члан. Француз Адријан Феро свирао је бас на албумима „Industrial Zen“ и „Floating Point“. Он је веома талентован, али је – беба! А веома је тешко водити бебе на пут. Они губе пасош, новац, бас! А кад изгубе бас, то је посебно тешко: „Ох, оставио сам га у таксију! Шта сад да радим?“ Па, уместо њега у бенду је Камерунац Етјен Мбапе, ког сам упознао пре десетак година после концерта са Zawinul Syndicate.Од тад сам желео да свирам са њим. Са Гаријем Хазбандом први пут сам џемовао у Лондону средином деведесетих, био сам тамо са Денисом Чемберсом и Џоијем Дифранческом у трију Free Spirits. Тада сам га упознао као сјајног бубњара. А онда ми је неколико година касније послао снимке са мојом музиком за соло клавир. Био је то велики шок за мене. Никад нисам помишљао да бубњар може да буде такав пијаниста! Па, код мене свира и клавијатуре и бубњеве, јер, ако не искористим оба, губим један фантастичан таленат. Гари је једини у бенду од самог почетка и надам се да ће у њему остати до краја. Етјена и Ранџита сам одавно познавао и на крају су дошли у бенд. Овакав састав се обликовао сам, по својој вољи.

За Једног: Музика за албум „Tо The One“ дошла је брзо, у периоду од три недеље. Tо је једини начин на који могу да стварам, ретко се дешава да „седнем и пишем“. Једном сам се усред ноћи пробудио, и сав текст за омот албума био је у мојој глави, као и називи нумера. Лежао сам у кревету и рекао „ОК, хвала! Сутра ћу то записати“. „Не! Ово говори твој мали глас. Устани из кревета сад. Иди и све то одмах запиши, иначе ћеш заборавити.“ И тако сам поступио. То је било веома мистериозно за мене. Не знам како се то дешава. Али, не знам ни како музика долази. Одакле потичу наше идеје? Ваљда рефлектују то што смо живи? Па, унутар тог текста и музике, већ сам препознао да постоји алузија на Колтрејнов кључни албум „Love Supreme“, из 1965. године. Искрено, нисам сада имао намеру да правим посвету Колтрејну, урадио сам то много пута. Он је један од мојих гуруа. И, на неки начин, ово није била намерна, већ ненамерна посвета, што је можда много дубље? Не постављам себи то питање, пошто реч „зашто“ не припада свету музике. И лично ме веома радује лакоћа са којом је музика изашла из нас кад смо ушли у студио. Јер, било је као да смо снимали уживо на сцени – разлика је само у томе што нумеру можете да понављате, па да онда одаберете снимак са којим су сви срећни.       

Колтрејн: Кад слушате музику, то је интимни чин. Слушате неког, и та особа улази у вас. Нема ничег интимнијег од тога. Свирати, то је веома интимни чин. Физички, интелектуални, духовни, све то заједно... јер музика је свеобухватна. Па, не можете рећи да немате везу са њим. Ја га нисам никад срео, нити видео уживо, јер он је умро већ 1967. године. Али се добро сећам, био сам у аутобусу и неко испред мене је читао новине. И видео сам наслов „Џон Колтрејн је умро“. Био је то такав шок, нисам могао то да прихватим. „Зашто је морао?“ Ако то није лично, не знам шта јесте.

Мајлс: Сви имамо снове. Ако их не бисмо имали, били бисмо мртви. Ја имам музичке снове зато што је музика део мог живота. Тад није било први пут да сам сањао Мајлса. Имам крајње живе снове о њему, обраћа ми се у њима. То је мистериозно, пошто је умро пре двадесет година. Али, он за мене не може да умре. Ја слушам његову музику и он је жив. Па, због тога што сам га волео од своје 15–16. године, и он је, попут Колтрејна, био мој гуру. Разлика је у томе што сам имао дивну прилику да будем са њим, од 1969. године, до последњег концерта у Паризу, у јулу 1991. године. Три месеца после тога је отишао. Па, то је питање љубави и привржености, зар није? Ако неког волиш, о њему сањаш. То је у људској природи. Уопштено говорећи, кад ти неко да оно што је Мајлс дао мени и другима у музици – то је једна ствар. Већ то је био фантастичан дар. А с друге стране, ако си добио дугогодишње пријатељство те особе, која ти је показала толико тога лично, то увеличава свако осећање које имаш према њој. Зато је он главна личност многих мојих снова.

Београд: Ми не свирамо мејнстрим, као што је поп, рок, smooth, или фанки џез. Прилично смо маргинални на музичком тржишту. Али ја сам срећан што сам тамо где јесам, јер свирам оно што желим. Узмимо као пример мој прелаз са Mahavishnu Orchestra на Shakti. Критиковали су ме издавачи, менаџер, агент... Имао сам веома успешан електрични бенд и одједном сам се нашао на тепиху са Индијцима, шта је сад ово? А ја сам им рекао: „То желим да радим“. Докле год преузимам на себе последице, све је у реду. Јер, постоје две врсте успеха – комерцијални и уметнички. Понекад оне иду једна са другом, али не често. Па, у музичком бизнису је ситуација данас веома неизвесна. Дуго нисмо направили профит од плоча. Ако бисмо могли да направимо довољно пара да покријемо трошкове снимања били бисмо срећни. И то ме доводи до новог DVD-a. У Београду, на истоку Европе, они су и даље веома срећни што нас виде, хоће да нас сниме за телевизију, што више није свуда случај – нисмо довољно популарни. Тамо, међутим, јесмо: донели су камере и рекли „ми ћемо то да снимимо, а ви узмите права изван Србије“. Фантастично! Али, DVD је сиров. Снимили су веома добре кадрове, а звук је забележен на два канала, директно, и, свиђало вам се то или не – то је тако како је. Али, мислим – зашто не Београд? Зашто не Београд, Токио, Исланд, Швајцарска, било где! Ми смо на истој планети. И они су наши суседи. Зар нису?