Шта нам то „пржи стопала“?

Најпре балерина, после педагог савремене игре, публициста и критичар (и листа „Политика”), драмски писац са неколико изведених драма („Фантоми“, Атеље 212, „Интимус“, Народно позориште…), данас директор Битефа и Битеф театра… – то је можда кроки за портрет Јелене Кајго. Оно што је извесно: у средишту свега што је ова млада жена досад урадила стоји – позорница. И овај наш разговор водимо у гледалишту, које чека публику, у будванском Старом граду.

Ви из Битеф театра ни лети не можете без позоришта?

Изгледа да смо стекли зависност. Само, ону без нежељених ефеката. После десет премијера, колико смо имали у овој сезони, лето је почело радом на три нове продукције, две плесне и једној драмској. У међувремену, затворили смо фестивал у Бањалуци, отворили Инфант у Новом Саду, наступили на Ријечким љетњим ноћима, затим на Тхеалтер фестивалу у Сегедину и Пургаторијама у Тивту. А након тога уследила је премијера „Божанствене комедије“ на фестивалу Град театар у Будви.

Испунила ми се жеља да за Битеф денс компанију овај нови комад постави кореограф Едвард Клуг, чији рад изузетно ценим, јер је последњих година конструисао сасвим особен плесни језик. Тако смо добили једну камерну, интригантну, на моменте гротескну, на моменте врло поетичну верзију Дантеових метафизичких кругова, транспонованих из ренесансе у овај наш цинични двадесет први век. Тако је, рецимо, Пакао метафорично представљен фуриозним надметањем парова у стандардним плесовима. Ту врсту „такмичарског“ кореограф препознаје као онај „паклени“ део наше стварности, тај намештен осмех, ту потребу да се буде савршен и леп, а заправо само број који се лако може заменити неким другим.  

Сличном темом отуђења, како од других тако и од самих себе и оне своје „унутрашње стране“, бави се и наша наредна плесна продукција коју ћемо премијерно извести у оквиру овогодишњег Битефа. Реч је о представи „Ако бисмо сви мало утихнули“, хрватске кореографкиње Сњежане Абрамовић. У њој нам ауторка указује на перманентну агресију и буку која нас окружује, на бујицу речи, реклама, информација, вести... од којих једни друге све слабије чујемо и све теже разумемо. Уз мало више тишине, уз мање естрадизације, скандала и површних баналности којима смо затрпани, свима би нам било много лакше и лепше. Мислим да, у оваквом окружењу, сами себе заправо све слабије познајемо.

Мира Траиловић, која је основала Битеф и његов Битеф театар, у својој визији видела је групу уметника стално везаних за ово позориште. Како се ви осећате у том њеном сну?

Дивно. Али такође имам осећање велике одговорности. Наравно, оснивање Битеф денс компаније у окриљу Битефа моја је велика сатисфакција. Била сам активни учесник плесне сцене, знам све њене мане и недостатке, али и потенцијале. Зато ме одушевила идеја коју ми је деведесетих година изнео тадашњи управник Битеф театра Ненад Прокић о оснивању плесне трупе при Битефу. Нажалост, околности тада још нису биле сазреле, није било довољно шире подршке и разумевања, па је савремени плесни театар наставио да тавори, кореографи и играчи су живели од пројекта до пројекта, без редовног тренинга, без континуитета у раду који је у овој врсти уметности неопходан.

Када сам пре две године дошла у Битеф решила сам да занемарим све недостатке – редуковани буџет, услове за рад који су били далеко од идеалних (Битеф театар нема пробну салу) и да се окренем одабиру и додатној едукацији играча, као и креирању репертоара. И ствари су полако долазиле на своје место – сада играчи пробају у дивној балетској сали у Дечјем културном центру Мајдан, на Сењаку, што је омогућило да део простора у театру препустимо драмским остварењима и да имамо већи број продукција. За две године постојања компанија има иза себе чак девет плесних остварења, сарадњу са веома значајним домаћим и страним ауторима, и сталне позиве на гостовања. За свој рад имамо и подршку Министарства културе, што је у овим кризним временима од великог значаја. Заузврат, наш циљ је да плесни театар приближимо мањим градовима у Србији, у којима он није заступљен.

Следећи важан корак јесте формирање београдског плесног центра, који би објединио Академију за уметничку игру, архив игре и легате, као и нову, већу сцену. У току су преговори са управом Града у вези са овим пројектом, чија је реализација везана и за пројекат – Београд престоница културе 2020. и планирана је за период од наредне три године.

Лето се неће ни завршити а Београђане чека нови Битеф. Какво му је „име” ове године и зашто?

Овогодишњи Битеф има актуелну тему – „... на усијаном лименом крову“, која нуди различита тумачења. На гледаоцима остаје да размисле да ли нам је стварност таква да нам „пржи стопала“, или је то позориште, и Битеф који се, као и увек, бави врућим темама. Отварање фестивала доноси нам једну заиста „врућу“ представу, у режији чувеног Јана Фабра, сценски раскошан комад о Прометеју, човеку који је боговима украо ватру и дао је људима.

Ту су још нека велика имена светског позоришта – Касторф, Гебелс, Плател, затим Шербан, Нађ, као и млада Жизел Вјен, ново, а већ значајно име француског позоришта. Специфичност овогодишњег 45. Битефа јесте део селекције под називом – Регион у фокусу, настао као потреба селектора да програмерима из Европе и света приближе позоришну платформу југоисточне Европе. То је пут да Битеф поврати међународни значај који је имао првих деценија од свог оснивања, као тада интригантан спој Истока и Запада, и као значајан и културни, али и друштвено-политички феномен. Временом, кроз све наше Голготе деведесетих година Битеф је остао значајан, на првом месту локалној заједници, као презентација оног напредног и другачијег у светском позоришту. Сада ова нова тенденција може да подигне значај фестивала и да омогући већи продор регионалне продукције и њену већу заступљеност на европским сценама. Аутори тог дела селекције су Оливер Фрљић, Сњежана Абрамовић, Ивана Сајко, Ивица Буљан, Селма Спахић, Борис Љешевић...

Шта би све Битеф данас могао бити, а није?

Битеф, што мислим да је добро, и даље балансира између неког, условно речено, врхунског мејнстрима, тако што доводи велике звезде светског позоришта, али са друге стране, селектори Јован Ћирилов и Ања Суша су у сталној потрази за новим, младим, храбрим ауторима, које такође представљају на фестивалу. Наравно, мере штедње налажу опрез у планирању селекторских путовања, и условљавају бројност и богатство селекције. Али Битеф и даље испуњава мисију едукације нове, младе публике, као и ширење видика будућим ауторима којима ће наше позориште припасти у перспективи, изнова им доказујући колико је театар широк и отворен простор у коме сами одређујемо своје границе.

Битеф је један стар фестивал, али који мора увек бити млад. Колико је тешко бити традиционално нов?

Није толико тешко, колико је у нашој средини незахвално. Селектори су често на удару критика, и то сасвим противречних – једни тврде да је селекција превише „традиционална“, а други да су представе радикалне и неразумљиве. Али мислим да је то добро, јер и сама Мира Траиловић је једном приликом рекла – „Када престану да нас критикују, са Битефом је готово“.

И то је тачно, Битеф мора да провоцира, да интригира, па ако треба и да нервира!

Уосталом, не постоји фестивалска селекција на свету у којој се свима све свиђа, као ни репертоар неког позоришта који има за циљ да свима буде по мери. Све је подложно преиспитивању и драго ми је што је Битеф врло отворен за ту врсту интроспекције.

Питање за писца – ваше личне премијере скоро није било?

У протекле две сезоне, док је мој нови комад чекао на ред у Народном позоришту, сменила су се три директора драме и сада се чека четврти. Тако да се стално враћамо три корака уназад, па сам мало изгубила елан. Лично, то ми не пада тешко јер сам окупирана послом у Битефу и повременим радом на новој драми и на једном роману. Писац пише и када му се дела не играју, то је, што се мене тиче, питање својеврсне менталне терапије и, уосталом, ствар суштинске потребе.

Али мислим да је овде важно питање третмана домаћих писаца и заступљености домаће драматургије на нашим сценама – третман писаца је јако лош, а заступљеност домаћих текстова драматично мала.

Које догађаје или теме преферирате као писац?

Искључиво оне које ме дубоко дотичу, интригирају, узнемирују. Рецимо, то је у последње време чињеница да тако мало чинимо добрих дела. И питање да ли је то лењост духа, инерција, генетска охолост врсте, или нешто друго? Ту, наравно, на првом месту полазим од саме себе. Онда питање иронијског погледа на свет које је постало интелектуална пракса, а заправо је линија мањег отпора, кукавичлук. Мислим да је данас потребна велика неустрашивост да бисте били оптимиста. У свету парадокса и неправди, у свету који је накриво насађен, у коме се бацају тоне хране у истом дану, у коме хиљаде људи умре од глади, и то на овој нашој малој планети коју можемо да прелетимо у та иста двадесет четири часа. То су неке апсурдне ствари, које су, нажалост, наша реалност. И јако је важно не клонути духом него деловати. Макар мало, макар повремено, али деловати у правцу неког вишег и општег добра.

Јер, како рече Хајдегер – „Не побеђује добро, него тежња за добрим“. Ваљда та тежња чини да овај свет опстаје. Упркос свему.