Моћ увек иде странпутицом

Писана реч упућује на разумевање сваког људског гласа, пространства идеја о слободи, као и најразличитијих догађаја и тренутака у времену. Стога се они који пишу одувек труде да свет око себе учине другачијим и бољим, да учествују у преображају историје ка приближном идеалу праведности и истине, да буду на „испиту савести“.

Назив светског удружења писаца основаног 1921. године у Лондону, „које као неполитичка организација ужива висок углед међу члановима Уједињених нација и Унеска“, настао је управо према енглеској речи „pen”, која означава перо, „а чија три слова истовремено представљају акроним за песнике, есејисте и новелисте“. Према објашњењу Предрага Палавестре, незванично тумачење акронима ПЕН чуло се 1937. године на конгресу ове организације у Паризу „Paix Entre Nous“ – Мир међу нама.

Идемо у сусрет једном од најважнијих културних догађаја у овој години – 77. међународном конгресу ПЕН-а у Београду, који ће бити одржан од 12. до 18. септембра, у организацији Српског ПЕН центра, а који ће својим присуством подржати близу две стотине интелектуалаца из читавог света, међу којима су и неки од најважнијих књижевника нашег времена: Ђерђ Конрад, Дарио Фо, Клаудио Магрис, Адам Загајевски, Кристофер Хоуп, Андреј Битов, Давид Гросман, Алексеј Слаповски и други. Статус књижевника и књижевности данас, мир у свету, слобода јавне речи и слобода уопште биће теме о којима ће разговори бити вођени. Значају овог београдског конгреса доприноси и обележавање два јубилеја – деведесет година од оснивања Међународног ПЕН-а, и осамдесет пет од настанка српске организације.

У оквиру Међународног, чланови више од стотину четрдесет националних ПЕН клубова одржавају међусобне везе, подржавајући нарочито оне писце који су цензурисани у својим срединама, ухапшени, прогнани. Нарочито преко комитета „Писци за мир“ и „Писци у затвору“. Према Повељи Међународног ПЕН-а, покрећу се акције за заштиту угрожених аутора, организују се књижевни скупови који подстичу слободу мисли и говора. Једно од основних начела Међународног ПЕН-а говори о томе да књижевност не зна за границе, иако је национална по пореклу, и да „у свим околностима, а нарочито у доба рата, дела уметности, то наслеђе човечанства као целине, треба да буду заштићена од националних и политичких страсти“.

Такође, према овој повељи, чланови ПЕН-а треба да заступају и бране идеал човечанства које почива на принципима мира, да се противе сваком виду цензуре, да се залажу за слободу говора и штампе, али и против злоупотреба слободе.

Како пише Предраг Палавестра у књизи „Историја српског ПЕН-а“, штампаној поводом осамдесетог рођендана ове институције, оснивање ПЕН-а предложила је енглеска књижевница Кетрин Ејми Досон-Скот 1921, а његов први председник био је Џон Голсворди, који је и осмислио принципе организације. Оснивачки конгрес Међународног ПЕН-а уприличен је у Лондону 1923. године, у присуству „првих десет оснивачких светских ПЕН центара: Белгије, Чехословачке, Данске, Француске, Италије, Норвешке, Румуније, Шпаније, Шведске и САД“.

Многи чланови Међународног ПЕН-а, потичу из средина у којима владају гушење грађанских права слободе говора, а и сами су били жртве цензуре, прогона. Један од најпознатијих и најсуровије прогоњених писаца свих времена Салман Ружди, англо-индијски аутор и каснији председник Америчког ПЕН центра у Њујорку, који је био осуђен на смрт на основу фатве иранског ајатолаха Хомеинија због наводног богохуљења у књизи „Сатански стихови“, упорно је током десет година говорио да се „писцима не могу сломити пера, нити запушити уста“. Да су писце некада спаљивали, али да су њихова дела преживљавала. Српски писци ПЕН-а су 1988. године изразили солидарност са Руждијем, а против „искључивости , примитивне мржње и насиља“, што је уврштено у књигу докумената о „случају“ Салмана Руждија Међународног ПЕН-а.

Сви велики писци критични су према својој нацији. Међу њима је и нобеловац Дарио Фо, ускоро гост Београда, који је померио границу сатиричне слободе у Италији. Фо, наиме, сатиру подједнако делотворно користи у својим делима када промишља о томе шта бива када се мозак Путина пресади у главу Берлусконија (две негативне дају позитивну), али и када Ватикану одговара на оптужбе да је лакрдијаш. Подсетио је, наиме, нека се тамо боље запитају колико су лакрдијаша у историји католичанства они спалили! Фо је иначе био један од најжешћих критичара НАТО бомбардовања наше земље.

Кристофер Хоуп: забрањене сатире о апартхејду

Кристофер Хоуп, британски писац јужноафричког порекла, одрастао је окружен расизмом и шовинизмом. Доживео је забрану свог првог романа, сатиричне приче о апартхејду. Од тада је, како каже, алергичан на национализам, а у разговору за наш лист истиче:

– Национализам сматрам одговорним за више смрти и за више патњи него што су то све друге идеологије заједно. То је једна од људских лудости над којом лелек највише одјекује. И у земљама које се диче да су слободне и отворене, пажње је вредно запажање да оне слободу говора дозвољавају само дотле док нису угрожени национални интереси. Како одговорити на ово лицемерје? Па, помаже када се покаже како смо смешни када обожавамо олтар државе.

Хоуп наглашава да је тешко суочити се са чињеницом да Јужна Африка, држава у којој је рођен, никада није постојала.

– То је кошмар сличан балканским домовинама одређеним расним линијама. Чак и сада када имамо репрезентативну владу, Јужна Африка изгледа као „пројекат у току“.

Будући да је неко време провео на Балкану, у току последњих ратова, ово подручје Хоуп карактерише на следећи начин:

– И сада видим делове бивше Југославије, који су одвојени дуж етничких линија, и то је врло жалосно. Гомила државица које претендују да постану државе. То је победа племенског живота.

Хоуп наглашава да ће на београдском конгресу ПЕН-а говорити о својој опсесивној теми, о томе како моћ, чак и у отвореним друштвима, увек иде странпутицом.

Ђерђ Конрад: повратак писаца себи

Ђерђ Конрад, председник Међународног ПЕН-а почетком деведесетих, у то време више је пута долазио у Београд, а 1997. подржао је Демократску грађанску акцију Српског ПЕН-а, придруживао се демонстрантима. У тренутку распада земље, у Будимпешти је организовао састанак ПЕН центара Југославије. Разлоге због којих тај разговор није успео, Конрад је својевремено овако објаснио:

– Дијалог није могао да буде делотворан због тога што су на преподневним пленарним седницама људи врло круто представљали ставове својих влада, а увече се, за вечером, после само једне чашице вина, ословљавали надимцима. Постојао је расцеп између човековог личног и његовог друштвеног идентитета. Све док писци не буду у стању да се удаље од својих влада и да се врате сами себи, неће моћи ни међу собом да разговарају.

„Свет дубокога и интензивнога мишљења јесте свет блаженства, са којим ништа не може да се упореди на земљи. Посегнути овамо значи постати други човек... У царству слободе нисмо дакле мањи ни од кога, јер ко год доспе тамо, јесте ослобођен. А само се слободни слободно крећу и рукују у једнакости“, писао је Тин Ујевић, отеловљујући тако онај идеал стваралаштва за који се залажу сви писци света, за књиге које ће нам објаснити живот.

-----------------------------------------

Харвуд и наши писци

Иако је на Међународни конгрес ПЕН-а у Београду најављен долазак Роналда Харвуда, у кратком разговору са писцем сазнајемо да ипак неће присуствовати овом скупу. У време санкција и културне блокаде Србије, Харвуд је у јануару 1994. допутовао у Београд преко Будимпеште, као нови председник Међународног ПЕН-а.. Избегавао је сусрете са тадашњим српским властима, а са нашим писцима сретао се приватно, у становима Јована Христића и Слободана Селенића. Сећајући се тог времена, сада за наш лист каже: „Моја је дужност као председника била да све националне центре посматрам равноправно. Демократске снаге у Србији биле су заиста изоловане, и био сам одлучан да их доведем под окриље Конгреса ПЕН-а, колико код сам могао. При том нисам осетио непријатељство других делегата.“ Харвуд је посредовао и у „случају Ружди“, као председник Енглеског и Међународног ПЕН-а. Сада истиче: „Дао сам све од себе да тада Руждију пружим подршку, као што бих то учинио и за било ког другог писца који је осуђен на смрт због свог романа.“

 -------------------------------------------------------------------------

Рођендан Српског ПЕН-а

Ове године навршава се 85 година Српског ПЕН центра, који је основан у Београду почетком 1926. године, као први југословенски центар Међународног ПЕН клуба, у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Како пише Предраг Палавестра, убрзо затим основани су засебни и самостални центри ПЕН клуба, најпре у Љубљани, потом у Загребу. ПЕН клуб у Београду, један од првих 25 центара Међународног ПЕН-а у свету, између осталих основали су Иво Андрић, Милан Богдановић, Милан Ћурчин, Милош Црњански, Јован Дучић, Милан Кашанин, Исидора Секулић, Вељко Петровић, Растко Петровић и други. Српски ПЕН је од својих почетака подржавао принципе Повеље Међународног ПЕН-а, начела слободе, једнакости, достојанства писане речи, и људских права. Ове вредности подржао је и на конгресу у Дубровнику 1933. године, снажно супротстављеном нацизму, када је председник Мећународног ПЕН-а Х. Џ. Велс пророчки рекао: „Ми морамо дефинитивно рећи на чему смо и за шта се залажемо, за напредак или за повратак у средњи век“. Две тоталитарне идеологије 20. века, нацизам и бољшевизам, подједнако су прогониле Српски ПЕН. Његова обнова, под влашћу југословенских комуниста, била је углавном под утицајем противника. Ипак, уз велике тешкоће, рад Српског ПЕН-а обновљен је 1962. године, активношћу Иве Андрића и Александра Вуча, уз подршку предратних чланова. У време социјализма, Српски ПЕН заступао је интересе дисидената и ухапшених писаца, међу којима је био и Гојко Ђого, а уочи деведесетих подсећао је политичаре на речи Николе Пашића – да су „ради очувања српске заветне мисли Србији потребне симпатије европских народа“. Палавестра је 1993. године написао Ђерђу Конраду: „Дошло је време кад само Бог може помоћи српском народу, интелигенцији и Српском ПЕН-у, како пред лицем њихових противника, тако и пред очима пријатеља“. Године 1994. Српски ПЕН финансијски се одвојио од државе, супротстављајући се на тај начин политици Слободана Милошевића. Од 2002. године председница Српског ПЕН-а је Вида Огњеновић.