Говорите ли балкански

Стара пошалица "говорите српски да вас цео свет разуме", могла би да добије мање шаљиву и мање "престижну" "супарницу", сведену само на један (стари) континент: говорите балкански да вас Европа (ЕУ) разуме.
Без обзира на то што је реч о географском појму лишеном лингвистичке потпоре, заједнички језик (већине) бивше југословенске браће који је расточила политичка и (национално) државотворна деструкција, могао би тако да буде (бирократски) регистрован, само ако то они у Бриселу буду хтели.
Податак да у том појму нема језичке логике, не значи да је лишен било каквог смисла. Оно што почесто трапаво, па чак и монструозно, излази из звучних политичких (и бирократских) радионица, не значи да је плод непознавања. Пре је, како то најчешће бива, реч о политичкој смишљености или (бирократском) прагматизму.

Иза овог последњег случаја језичке новотарије стоји, за сада, усамљена иницијатива једног британског посланика у Европском парламенту, Чарлса Танока: становници западног Балкана требало би да се договоре о језику који је свима разумљив. А у њеној основи је финансијски интерес: смањење готово експлозивних трошкова за превођење у заједничкој европској кући.

И код растакања (некад) заједничког језика није се радило о (лингвистичком) незнању него о политичким и стратешким интересима. Званични немачки дипломата ми се, док сам својевремено боравио у Бону као стални дописник "Политике", пожалио како је веома уморан: преводио је цело преподне са немачког на хрватски (Туђману) а после подне са немачког на бошњачки (Изетбеговићу) уз (духовиту) опаску: док сам студирао српски, нисам знао да ћу једнога дана само захваљујући њему постати – полиглота.

Колико све зависи од политичких ветрова и интереса, говори и овај податак: на инсистирање еуфорично обузетог државном "неовисношћу" званичног Загреба да се заједничка српско – хрватска редакција (и програм) у државном (западно) немачком радију (ВДР) одвоји из наводних језичких разлога, министарство спољних послова затражило је мишљење немачких експерата. Оно је гласило: реч је о једном језику. Са исхитреним немачким признањем хрватске суверености, овај (научни) аргумент је лако пребрисан.

Политички интереси су, такође, уплели прсте и у хашки језички БХС (бошњачко-хрватско-српски) рашомон, а не лингвистичко незнање: шеф бројног преводилачког тима био је, верујем да је то и сада, Холанђанин, српски зет, који је годинама живео у Београду и једно време радио у тадашњем енглеском издању "Политике".

У тој (само привидно) хировитој игри растакања и поновног спајања, увек су, дакле, били, и остали, доминантни интереси. И кад се радило о (принудном) стварању трговинске и царинске уније на исцепканом балканском простору – у неким вилајетима су то видели као "баук нове Југославије" – и у пакту стабилности за јужну Европу.

У поспремању хаотичног балканског дворишта, Брисел очигледно има увек на уму стратешки интерес да нове придошлице, кад и за то куцне час, не унесу у заједничку европску кућу своје старе проблеме, зађевице и ускогрудости.

У ригорозном "утеривању у бразду" распојасане балканске братије, на дневни ред заиста може да дође, после оне царинске, и фамозна балканска језичка унија.

Стара европска кућа благостања уздрмана је (финансијски) увелико масовним доласком сиромашнијих рођака са источне стране, а сада су на реду још сиромашнији јужњаци, па се свако завртање (некад златних) славина чини спасоносно: трошкови преводилаца са разних језика и судских тумача у Европској унији, и без оних "балканских", увелико су прошле године премашили милијарду (милијарду и 123 милиона) евра.