Govorite li balkanski

Stara pošalica "govorite srpski da vas ceo svet razume", mogla bi da dobije manje šaljivu i manje "prestižnu" "suparnicu", svedenu samo na jedan (stari) kontinent: govorite balkanski da vas Evropa (EU) razume.
Bez obzira na to što je reč o geografskom pojmu lišenom lingvističke potpore, zajednički jezik (većine) bivše jugoslovenske braće koji je rastočila politička i (nacionalno) državotvorna destrukcija, mogao bi tako da bude (birokratski) registrovan, samo ako to oni u Briselu budu hteli.
Podatak da u tom pojmu nema jezičke logike, ne znači da je lišen bilo kakvog smisla. Ono što počesto trapavo, pa čak i monstruozno, izlazi iz zvučnih političkih (i birokratskih) radionica, ne znači da je plod nepoznavanja. Pre je, kako to najčešće biva, reč o političkoj smišljenosti ili (birokratskom) pragmatizmu.

Iza ovog poslednjeg slučaja jezičke novotarije stoji, za sada, usamljena inicijativa jednog britanskog poslanika u Evropskom parlamentu, Čarlsa Tanoka: stanovnici zapadnog Balkana trebalo bi da se dogovore o jeziku koji je svima razumljiv. A u njenoj osnovi je finansijski interes: smanjenje gotovo eksplozivnih troškova za prevođenje u zajedničkoj evropskoj kući.

I kod rastakanja (nekad) zajedničkog jezika nije se radilo o (lingvističkom) neznanju nego o političkim i strateškim interesima. Zvanični nemački diplomata mi se, dok sam svojevremeno boravio u Bonu kao stalni dopisnik "Politike", požalio kako je veoma umoran: prevodio je celo prepodne sa nemačkog na hrvatski (Tuđmanu) a posle podne sa nemačkog na bošnjački (Izetbegoviću) uz (duhovitu) opasku: dok sam studirao srpski, nisam znao da ću jednoga dana samo zahvaljujući njemu postati – poliglota.

Koliko sve zavisi od političkih vetrova i interesa, govori i ovaj podatak: na insistiranje euforično obuzetog državnom "neovisnošću" zvaničnog Zagreba da se zajednička srpsko – hrvatska redakcija (i program) u državnom (zapadno) nemačkom radiju (VDR) odvoji iz navodnih jezičkih razloga, ministarstvo spoljnih poslova zatražilo je mišljenje nemačkih eksperata. Ono je glasilo: reč je o jednom jeziku. Sa ishitrenim nemačkim priznanjem hrvatske suverenosti, ovaj (naučni) argument je lako prebrisan.

Politički interesi su, takođe, upleli prste i u haški jezički BHS (bošnjačko-hrvatsko-srpski) rašomon, a ne lingvističko neznanje: šef brojnog prevodilačkog tima bio je, verujem da je to i sada, Holanđanin, srpski zet, koji je godinama živeo u Beogradu i jedno vreme radio u tadašnjem engleskom izdanju "Politike".

U toj (samo prividno) hirovitoj igri rastakanja i ponovnog spajanja, uvek su, dakle, bili, i ostali, dominantni interesi. I kad se radilo o (prinudnom) stvaranju trgovinske i carinske unije na iscepkanom balkanskom prostoru – u nekim vilajetima su to videli kao "bauk nove Jugoslavije" – i u paktu stabilnosti za južnu Evropu.

U pospremanju haotičnog balkanskog dvorišta, Brisel očigledno ima uvek na umu strateški interes da nove pridošlice, kad i za to kucne čas, ne unesu u zajedničku evropsku kuću svoje stare probleme, zađevice i uskogrudosti.

U rigoroznom "uterivanju u brazdu" raspojasane balkanske bratije, na dnevni red zaista može da dođe, posle one carinske, i famozna balkanska jezička unija.

Stara evropska kuća blagostanja uzdrmana je (finansijski) uveliko masovnim dolaskom siromašnijih rođaka sa istočne strane, a sada su na redu još siromašniji južnjaci, pa se svako zavrtanje (nekad zlatnih) slavina čini spasonosno: troškovi prevodilaca sa raznih jezika i sudskih tumača u Evropskoj uniji, i bez onih "balkanskih", uveliko su prošle godine premašili milijardu (milijardu i 123 miliona) evra.