ШТА ЋЕМО С ПАРТНЕРИМА

Србија се начекала на улазак у програм Партнерство за мир. Политичари су завршили свој део посла и могу да се похвале чињеницом да ће сада држава пред страним инвеститорима имати какве-такве гаранције дугорочне стабилности. У предизборним недељама брзо ће се заборавити на то како су Срби помало неочекивано постали нови партнери у спољашњем кругу евро-атлантског безбедносног система. Активности програма Партнерства постаће део рутине за оружане снаге. Шта ће се радити с партнерима знаће углавном само узак круг професионалаца и стручне јавности. Наиме, већина активности Партнерства су стручне и за медије нимало атрактивне. Реч је о многобројним програмима стручног усавршавања, размени кадрова, вежбама, и то најчешће тактичког нивоа на којима ће се ангажовати обично по неколико десетака људи, вода, ређе чете.

У НАТО-у воле да користе реч "ниша" за уже усмерење које поједине чланице Партнерства, или пуноправне чланице НАТО-а, преузимају на себе: свако на међународни терен шаље најбољи део оружаних снага у складу с традицијом, финансијским могућностима или збиром историјских околности. Постоји низ разлога због којих се готово сигурно као "ниша" за Србију може навести војни санитет. Традиционално јака служба, каљена у ратовима 20. века, укључујући насилни разлаз југословенске федерације, сада тражи разлог за постојање. Од оружаних снага тражи се да срежу трошкове који се не односе директно на борбену улогу. Због економских разлога здравствена заштита убудуће припадаће само активним професионалцима, а војне породице и пензионери ослањаће се на цивилно здравство. Зато се већ кренуло у укидање амбуланти, смањење броја формацијских места у санитету. Иако је новац најјачи аргумент у одлучивању о државним потребама, постоје врло уверљиви аргументи у корист санитета као што су потребе друштва у целини за резервом медицинског знања и могућности за случај елементарних или вештачки изазваних несрећа. Путоказ за санитет води ка овом програму и касније у НАТО, јер ће санитетска служба моћи да се афирмише у безбедносним интеграцијама као препознатљива ниша Србије.

На готово идентичан начин у функцији одбране и државе у целини јесте атомско-биолошко-хемијска одбрана. Отровани ваздух у Панчеву и превише чести инциденти у фабрикама и превозу агресивних материјала довољан су разлог за одржавање "абехајаца". У контексту чланства, биће понуђено да се у Крушевцу, где се сада налази Центар за усавршавање кадрова АБХО, формира регионални центар за југоисточни део континента.

У листу ниша Војске Србије могу се уврстити и инжењерија, војна полиција и специјалне јединице. Професионалци из тих састава када крену на активности из програма одлазиће само на краће излете до полигона или учионица партнера. За разлику од врло присутног убеђења у јавном мњењу да Партнерство за мир представља карту за ратиште, у стварности други путеви воде до ангажмана у међународним мисијама. Према закону којим се регулише слање у заграничне мисије, наши војници могу на задатак само под окриљем Уједињених нација. Програм нема командну структуру и не предводи мисије, али помаже у обуци за наменске задатке на страним теренима.

За разлику од уже организације НАТО-а, Партнерство не поставља пред чланице велике обавезе. Листа активности се одређује на основу стручних и материјалних могућности чланице и њене процене потреба. Када се статус у Партнерству преда у руке Министарства одбране већина послова око конкретне сарадње обављаће се преко координационог тела смештеног у Монсу, у Белгији, у којем ће Србија имати свој стални тим. У почетку постојања Партнерства за мир одржаване су велике вежбе, али када је већина држава у транзицији постала део НАТО-а и када су отворена ратна жаришта, чланице су изгубиле интерес за веће вежбе.

Србија ће у ходу морати да ухвати корак са партнерским државама, али то јој неће бити превише тежак посао јер су већ спроведене или су у току велике промене у структури и обуци оружаних снага. Само чланство не намеће потребу да се прихвати одређени модел организације, али одлука неке државе да се придружи програму подразумева да постоји њена амбиција за свеколиком модернизацијом одбране. Када се узор тражи у НАТО-у то не значи и аутоматско прихватање свих политичких стандарда алијансе већ стручних решења која су осмислиле и провериле најбоље обучене оружане снаге с најбољим финансијским могућностима.

Додуше, у завршници интеграционог процеса за већину чланица програма налази се НАТО, али за сада у политичком животу Србије нису дефинисане јасне визије одбрамбене будућности. Ниједан стратешки документ који се односи на одбрану не прецизира чланство у НАТО-у као жељу Србије. Када се, међутим, заврши изборни процес више се неће моћи избегавати суочавање с проблемом дефиниције стратешке позиције Србије. У случају да се наша држава одлучи за улазак у НАТО, може да се рачуна са регионалним приступом односно уласком у алијансу заједно са суседима. То се већ догодило у Риги са Партнерством и нема разлога да се не догоди поново.

Војни аналитичар