Обарачи невидљивог на полигону Натоа

Од нашег специјалног извештача

Шабла – На војни полигон Натоа, у земљи некадашње чланице Варшавског пакта, која је сада део ЕУ породице, стигла је славна 250. ракетна бригада, која је у вечна ловишта послала амерички „стелт” бомбардер Ф-117.

Бљују ракете српски ракеташи изнад њива Натоа, а мајор Тиосав Јанковић, помоћник команданта ове бригаде за операције, који је пре 12 година био члан посаде која је оборила амерички ловац Ф-16 изнад Шапца, шеретски намигује.

– Ми смо ти та чувена артиљерија на ракетни погон, навикла на различите игранке. Ал играмо само за један тим – за Србију – каже елитни официр некадашње чланице несврстаног лагера. Пре 12 година, ти бивши несврстани, ратовали су против Западне војне алијансе, а данас су војно неутрални. И чланови Партнерства за мир.

Ови први, браћа Бугари, и ови други, Срби, стара регионална браћа под оружјем, на полигону под ингеренцијом Натоа, лансирају совјетске ракете у небо боје тиркиза! Прште варнице, севају ракетне муње и громови, остају бели трагови изнад Црног мора! Српски неутрални „мигови 29” и бугарски Нато „сухоји 25” у бришућем лету, тик изнад земље, маневришу изнад глава високих званица, па нестају на хоризонту, уз громогласне звуке аплауза, пошто су претходно испалили ракете „ваздух-ваздух”. Две пријатељске војске вежбају заједно, да би стабилност полуострва била сачувана!

Балканска историја и садашњост заиста су препуни парадокса и неочекиваних обрта. „Штета што јенаш живот сувише кратак, да их све попамте и прибележе”, каже ми један српски дипломата пред свечано бојево гађање.

На рамену војника који отвара капију полигона су две ознаке: бугарских ваздушних снага и Нато савеза. Изнад његове главе, на старој, дрвеној, белој табли, исписано је ћирилицом – „Шабла”.

Начелник полигона мајор Цонко Цонков каже ми да су овај полигон, на самој обали Црног мора, подигли Совјети 1962. године, за вежбе мешовитих артиљеријских снага, док су бугарски ракеташи одлазили у Астрахан, у СССР, како би вежбали са јединицама Црвене армије.

Трагови српских ракета на бугарском небу

Петак је био финале заједничких маневара, посебно важних за српске пилоте МИГ-ова 29, јер прошле године српска авијација није пикирала над Црним морем. Од прошле године, наше ваздухопловство и противваздушна одбрана користе Шаблу за ракетирање циљева у ваздушном простору, јер полигон такве величине не постоји у Србији. У време ЈНА, ракеташи ПВО гађали су у Пули. У доба СРЈ и СЦГ, постојао је полигон у црногорској Луштици, али је после раскида политичког савеза Слобе и Мила, овај други константно грмео када би ВЈ планирала да подмазује своје ракетне системе типа „куб” и „нева”, тврдећи, углавном, да су те вежбе увод у агресију Србије над Монтенегринима.

– После 1989. године, српски ракеташи прво бојево гађање извели су тек 1999. године, у стварном рату – потврђује командант 250. ракетне бригаде, генерал др Миодраг Гордић, смејући се задовољно.

– Ми немамо полигон за гађање са ракетама високог домета, али зато вежбамо на симулаторима. У рату смо показали да озбиљно прашимо – каже генерал.

Његови момци су десетак дана смештени у једном од хотела на обали Црног мора и свакодневно су вежбали на терену, као и прошле године, када су се први пут појавили у Бугарској, у програму билатералне сарадње два министарства одбране.

Од петка ујутру, ракеташи су на терену, гађајући по принципу: бугарски лансери, наше ракете и – руке. И, уништили су све што се од мета појавило на небу! Две ватрене јединице „куб”, у садејству са дивизионом „нева”, гађали су падобранску мету на висини од 5.000 и 2.000 метара. Мајор Борис Штрик је био тај који је задао завршни ударац. Он то назива – овером поготка!

Многи од млађих официра први пут су у туђини лансирали бојеве ракете. У војничком жаргону, који су ми открили „кубанци” и „неваши”, тек у Шабли су – скинули мрак. Бојевим гађањем, ушли су у ракетно пунолетство.

И они, као и генерал Гордић, са још неколико ратних ветерана, свесни су да међу ракетним јединицама света имају посебан статус, сличан освајачу НБА прстена међу кошаркашима. То потврђују многобројни бугарски официри са којима сам разговарао. Једноставно, 250. ракетна бригада је оборила „невидљивог”. Такав скалп не поседује ниједна друга јединица на свету. Стелт је оборен старом „невом”, а шта би тек било да смо имали руски противавионски ракетни систем С-300?

Један такав примерак, који међу Србима има готово митски статус, баш такав С-300, стоји изложен у Шабли.

Војни оркестар домаћина засвирао је корачнице, а три велика транспортна хеликоптера спустила су се покрај полигона, превозећи чланове државних делегација. Борис Тадић и Бојко Борисов изашли су из последњег. После кратког брифинга, упутили су се ка „свечаној осматрачници”.

Министар одбране Драган Шутановац зауставио је за тренутак председника Тадића:

– Борисе, знаш шта је ово? То је тај С-300 – рекао је, показујући на ракетне системе.

– То? Хоћу одмах да га видим!

Борис није крио ни одушевљење ни изненађење. За око пола сата, чуо се застрашујући звук. Ватрени млаз из ракетног мотора био је језив и моћан. Систем С-300 бљунуо је ватру на стотинак метара испред српског председника и бугарског премијера. Проевропски лидери нису крили одушевљење совјетском технологијом.

И још један апсурд. Бугарска, као некадашња миљеница Совјета, добила је С-300, па после распада источног лагера, ушла у Нато. Србија је, опет, толико желела савезништво са Русима, и толико се снажно одупирала Натоу, да је на крају заратила са њим. Од Руса, међутим, никада није добила С-300.